Због десет новинара (и два полицајца) убијених у терористичком нападу на „Шарли Ебдо" марширала је, солидарна, згрожена, сва Европа која себе воли да назива демократском, либералном и слободоумном.
Од тада па до данас, дакле само током 2015. године, на путу ка земљама Европске уније у Средоземном и Егејском мору удавило се више од 3.400 људи; међу њима и много деце а превише је већ и само једно. На грчком острву Лезбос понестаје слободних места за сахрањивање утопљених избеглица.
Али они који су зимус били Шарли, данас нису „и ја сам избеглица". А „Шарли Ебдо" стигао је и да објави карикатуре на којима руглу извргава утопљено трогодишње дете…
Уистину, избегличка криза која данас потреса Блиски исток и Европу, и која прети да разори Европску унију, показала је много тога. Понешто, попут овог лицемерја у коме људи ни у смрти нису исти, у коме су једне жртве вредније од других, вероватно је било и очекивано; Срби су, макар, у последњих четврт века имали довољно прилике да се увере како на демократском Западу могу да буду само жртве другог реда.
Али није сва реакција на избегличку кризу и њене последице била овако очекивана. Мало ко је, а нарочито они који су поверовали у сложност европске породице са седиштем у Бриселу, могао да предвиди да ће се — реагујући на избегличку кризу подизањем ограда, свађама и пребацивањем проблема преко граница за које се мислило да у шенгенском простору више не постоје — та породица показати толико склоном распаду да то сада признају и њени највиши званичници.
Но није само ова реакција на кризу била неочекивана. И сама криза избила је неочекивано, осим можда за оне који су је и организовали. Организована или не, тек, она сада има озбиљан потенцијал да изазове, осим споменутих породичних проблема и раскошне параде лицемерја, и озбиљне геополитичке последице. У томе, вероватно, лежи њен највећи значај.
Пре свега, потпуно је јасно да је европска избегличка криза узрокована, и нераскидиво повезана са сиријском кризом. Ствар је једноставна: све и ако је Башар ел Асад сурови диктатор каквим га представљају дириговани западни медији, чињеница је да људи из Сирије нису бежали све док Сједињене Америчке Државе и њихови савезници из Персијског залива и Турске нису покренули оружану побуну у Сирији како би Асада сменили с власти. Тек тада су Сиријци почели да беже.
Уточиште су пронашли у околним земљама. Из њих су ка Европи кренули да хрле одједном, без видљивог непосредног повода, у другој половини прошле године. Има основа за сумњу да је у томе било и извесне организованости.
Мађарски премијер Виктор Орбан пре неколико дана је за организовање избегличког таласа оптужио америчког милијардера и филантропа по сопственом признању Џорџа Сороша. И није тиме Орбан открио неку строго чувану тајну. Сорошева Фондација за отворено друштво и сама, на свом сајту, признаје да помаже организацијама које избеглицама и мигрантима помажу да дођу до Европе.
Последица овог доласка јесте и криза која сада потреса саме темеље Европске уније.
А како је деловање Џорџа Сороша уско повезано са оним круговима у Вашингтону који креирају америчку политику, и спољну и унутрашњу — Сорош је, примера ради, најиздашнији финансијер председничке кандидатуре Хилари Клинтон — има основа за сумњу да и у овом случају Сорош не делује само на своју руку.
И наравно да овакав амерички удар на Европу — упркос свим заклињањима у партнерство — не би био први. И украјинска криза, и присиљавање Европе да Русији уведе санкције, и приљежан рад Вашингтона на минирању Јужног тока, сведоче да се Америка не либи да Европи нанесе штету, ако је та штета у америчком интересу. А интерес је очување глобалне хегемоније, а те хегемоније не може бити ако се Европска унија и Русија једна другој приближе исувише, јер то приближавање искључује некога трећег…
У сваком случају, све и ако овде нема организације, већ је избеглички удар на Европску унију тек случајни нуспроизвод хаоса који су Американци и савезници произвели у Сирији, геополитичке последице данашње ситуације могле би да буду толико крупне да би могле да се упореде с последицама које је произвео пад Берлинског зида.
Једна могућа последица јесте она која је већ споменута: распад Европске уније, или макар њено редефинисање које би ишло у правцу развлашћивања бриселске администрације, у корист поновне суверенизације националних држава.
С друге стране, поведе ли се за нагоном за преживљавањем, Европска унија (а пре свега Немачка) решење избегличког проблема мораће да потражи у његовом корену. Дакле, у Сирији. Притом, потпуно је јасно да мира у Сирији, који би избеглице вратио назад, не може да буде без Башара ел Асада, и, што је важније, без Русије и без Ирана. И отуда, ЕУ и Немачка, ако осим жеље за сопственим опстанком поседују и снагу да ту жељу изразе, савезника у решавању кризе морали би да потраже на тој страни.
Скоро да је сувишно истицати: овакав развој догађаја представљао би, за Сједињене Државе, двоструки пораз. Руски савезник Иран би, уместо америчке Саудијске Арабије, постао водећа сила у једном од кључних светских региона, а истовремено би дошло и до природног зближавања Европе и Русије, што је сценарио у чије је спречавање Вашингтон досад уложио јако пуно енергије и ресурса.
И нема сумње да ће САД уложити и енергију и ресурсе да овакав развој догађаја спрече. А то ће, како нам досадашње искуство показује а о томе би штошта имали да кажу и Ирачани и Либијци, моћи да учине само производњом новог хаоса. Питање је, само, ко ће бити бржи, и хоће ли милиони сиријских и блискоисточних избеглица окупирати Европу, или ће се Европа ослободити америчке окупације.
Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције
Сви коментари
Прикажи нове коментаре (0)
као одговор на(Прикажи коментарСакриј коментар)