Београд+ 1°C
Ниш+ 6°C
Слушајте Sputnik
    Турски председник Реџеп Тајип Ердоган са студенткињама универзитета у Бајбурту

    Ердоганова Турска полако гута Ататуркову Турску

    © AP Photo/ Yasin Bulbul, Presidential Press Service, Pool
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    1742

    Иако и даље важе за званичну државну идеологију, постулати које je поставио Мустафа Кемал Ататурк као стубове на којима почива модерно турско друштво одавно су само кулисе давно одигране представе.

    Сваког 10. новембра у девет часова и пет минута Турска стаје на један минут — призор познат старијим грађанима бивше Југославије — како би одала почаст оснивачу модерне Турске, Мустафи Кемалу Ататурку који је преминуо на тај дан 1938. године.

    За Турке Ататурк је истовремено национални херој и државни идеолог број један. Индоктринација принципа које је поставио, а који се називају Шест стрела или стубова (републиканизам, реформизам, национализам, популизам, секуларизам и етатизам) почиње од најмлађих дана и усађују се у турске умове целог живота. Ататурков лик је на свим новчаницама, његове слике висе не само у државним установама, већ и у приватним радњама, на пијачним тезгама, у кућама, његови споменици налазе се у сваком селу, а у градовима, без обзира на величину, има их и по неколико…

    Мустафа Кемал је као војни лидер успео да после пораза Турске у Првом светском рату победи међународне интервенционистичке снаге и грчку војску и тако анулира одредбе мировног уговора из Севра који је подразумевао стварање Велике Грчке на територији Мале Азије. Након тога, укинуо је монархију и калифат, прогласио секуларну републику и започео низ реформи, до тада незамисливе у једној исламској држави. Практично преко ноћи забранио је ношење феса и фереџе, жене су изједначене са мушкарцима у политичким правима, арапско писмо замењено је латиницом, отпочела је свеопшта модернизација по угледу на Запад, у уџбеницима позната као „Ататуркова револуција“.

    Ататурк је готово читав један век служио као пример ауторитарним реформистима исламског света, од Марока до Индонезије. Његову тезу да је конзервативни ислам главна препрека друштвеном и економском напретку муслиманских земаља прихватили су лидери Блиског и Далеког истока и Северне Африке, без обзира на идеолошка опредељења, свесно или несвесно. Јер сви су они образовани на Западу и били су војници, баш као и Ататурк. Када је, на пример, група египатских официра збацила са власти краља Фарука, није имала други узор од Ататурка. Тако је било широм исламског света.

    Међутим, кемалистичко наслеђе је у својој постојбини данас доведено у питање, баш као што су у целом исламском свету доведене у питање тековине оних којима је служио као узор. Иако је за исламистичку власт председника Реџепа Тајипа Ердогана одржавање Ататурковог култа важно, јер тиме показују да је оснивач модерне Турске и даље инспирација за све Турке, реалност живота у Турској показује да је ова земља под исламистичком владом Ердоганове Партије правде и развоја (АКП) далеко од идеала које је Турцима у наслеђе оставио Ататурк.

    Неуспех кемализма огледа се у томе што никада није успео да постане демократско начело. Наиме, вишестраначки систем у Турској настао је цепањем Ататуркове Републиканске народне партије на више фракција, под будним оком Генералштаба и Врховног суда, као главних чувара секуларне традиције. Мешање војске у политичка питања била је константа турске политике кроз читаву другу половину 20. века. Након деценије вишестраначке демократије, између 1950. и 1960, војска се умешала у политичка превирања државним ударом у коме је обешен премијер Аднан Мендерес и после тога постигнут својеврстан компромис са политичком елитом да председници државе буду војници, као гаранти стабилности поретка, док ће цивилна лица обављати дужности премијера под условом да задовољавају критеријум сагласности са кемалистичким начелима.

    Такво стање одржавано је до 1989, када је власт у потпуности прешла у цивилне руке. Од тада происламистичке групе све више јачају. Широки слојеви становништва — у руралним областима, конзервативно свештенство, градска сиротиња и конзервативна пословна класа, сви они су били на маргинама политичког живота — постепено су подизали главу што су више прошириване политичке слободе.

    Последњи покушај кемалистичког генералштаба да одржи у животу Ататурково наслеђе био је тихи удар на владу происламистичког премијера Неџметина Ербакана, Ердогановог ментора, 1997. године. С друге стране, и кемалистичке партије, груписане углавном око полудесног центра, показале су се незаинтересованима за нове идеје и решења проблема које је носило ново доба и на тај начин отвориле пут исламистима да приграбе власт.

    Када су се кемалистичке партије после економске кризе 2000—2001. и бројних корупционашких афера практично распале, исламисти су искористили тренутак да својом умереном платформом привуку бираче. Када је једном узела власт, АКП је својим програмом извукла земљу из економске кризе и поставила себе као нову елиту, постепено заузимајући кемалистичке центре моћи у медијима, култури, синдикатима, судовима, полицији и војсци.

    Генералштаб, као последње упориште кемализма осакаћен је 2007, после „случаја Ергенеком“, завере за свргавање Ердогана и АКП. Тако су отворена врата Ердогану и АКП да, као што је некада Ататурк обликовао турско друштво на основу западног модела, они учине то исто, само овог пута на основу сопственог схватања исламског морала. Користећи се мешавином од владе наметнутог друштвеног конзервативизма и народне воље, уводи се забрана коришћења алкохолних пића и пушења на јавним местима, озакоњује се одећа у складу са исламским обичајима за жене, а вера и верски поглавари играју све значајнију улогу у јавном животу. Разлика између јавног морала и религијских вредности све је тања у Ердогановој Турској, док коначно не нестане.

    На спољнополитичком плану, кемализам је замењен „неоосманизмом“, нејасном и разводњеном идеологијом, коју је формулисао Ердоганов блиски сарадник и актуелни премијер Ахмет Давутоглу, а која подразумева реафирмацију наслеђа некадашњег Османског царства. Иако је Давутоглу подразумевао „нула проблема“ са суседима, досадашња политика АКП донела је Турској нула пријатеља. Наиме, Турска је успела да заоштри односе са свим својим суседима.

    Ататуркови споменици широм Турске, његове слике и постери, заклињање на верност његовим идејама још неко време ће играти улогу у друштвеном и политичком животу Турске, док не дође време и за њихово уклањање као кулиса одавно одигране представе. Јер Ердоганова Турска полако али сигурно клизи у руке конзервативног ислама. Питање је времена када ће фереџе постати обавезан одевни предмет за жене, конзумирање алкохола постати кривично дело, а фес обавезан део мушке одеће. Јер сви потези турске владајуће елите иду ка томе.

    Тагови:
    Ислам, муслимани, конзервативизам, Партија правде и развоја, Кемал Ататурк, Реџеп Тајип Ердоган, Турска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога