Београд+ 8°C
Ниш+ 7°C
Слушајте Sputnik
    Седиште УН у Њујорку

    Србин на челу света? Можда кад Србија престане да се прави мртва

    © AFP 2018/ DOMINICK REUTER
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    5629

    Ако из неког разлога неће или не може да подржи Вука Јеремића, званични Београд би свакако требало да има кандидата за Генералног секретара УН. На пример, шта фали Зорани Михајловић, Милици Делевић или Роксанди Нинчић? Па и Јасни Шекарић?

    Молио се човек, готово, свакодневно и понављао: Боже, како то да никад не добијем на лотоу? После извесног времена Богу дојади, јави му се и саопшти: Па уплати тикет!

    Уједињене нације
    © AFP 2018/ DON EMMERT

    Слично поруци овог вица могло би да изгледа надање грађана Србије да једног дана њихов човек буде неки важан светски политички играч. На пример, генерални секретар Уједињених нација. И тако могу по ваздан да кукају како сви нешто-тамо-одлучују, само они девета рупа на свирали, а Бог им може рећи: па предајте кандидатуру!

    Она спава

    Међутим, изгледа да је та кандидатура теже решива ствар него и сам избор генералног секретара Уједињених нација. Могућност да то буде неки Србин, чак и да његова држава пошаље кандидатуру, равна је добитку на лотоу. Притом, у овом избору није важна само срећа, већ мора да се поклопи превише геополитичких коцкица.

    Пре недељу дана УН су и званично позвале државе-чланице да предложе кандидате за наследника Бан Ки Муна, а из региона западног Балкана у Њујорк су већ стигле пријаве Весне Пусић, коју је кандидовала Хрватска и Срђана Керима из Македоније. Као могући кандидати помињани су и Данило Тирк из Словеније, Ирина Бокова из Бугарске и Игор Лукшић из Црне Горе.

    „Влада још вага“, чује се — учесталије од оног човека који се моли Богу да добије на лотоу — кад год се постави питање зашто Србија нема свог кандидата за ову функцију, хоће ли га уопште имати и ко је тај човек.

    Зорана, Милица, Роксанда…

    Најчешће помињано име потенцијалног српског кандидата јесте бивши шеф српске дипломатије и бивши председавајући Генералне скупштине Ујединених нација Вук Јеремић.

    Човек који је за време својих мандата и у Србији и у УН знао да „покаже зубе“ западним дипломатским представницима и чија су хиперактивност и број сати проведених у авиону у страним медијима карактерисани као „дипломатија на стероидима“ — готово званично би већ сад имао подршку две (Русија и Кине) сталне чланице СБ УН. Али и он званично ћути, иако сви знају да се незванично нада.

    То Јеремићево ћутање је очито знак да чека да његова држава проговори. Држава пак или има преча посла или каже: нека чека Јеремић. Суштински, изгледа да Србија не да не жели да победи, већ све личи да не жели ни да учествује у овој међународној дипломатској трци. Па је решила да се прави мртва.

    У позиву из УН нација сугерисано је да би било добро да кандидат ког предложе 193 чланице буде жена, па Србија не мора да предложи Јеремића или неког другог дипломату, већ може и неку даму. На пример, шта фали Зорани Михајловић, Милици Делевић или Роксанди Нинчић? Никако их не помињемо због тога што су из Србије, већ због тога што не видимо ниједан квалитет више који, на пример, Весна Пусић има у односу на њих. Напротив.

    Поменуте даме (нека нам не замере остале јер су дотичне апострофиране једино због напомене да Србија има кадрове) можда не би добиле толику подршку као Јеремић, али би бар Србија учествовала. Наиме, осим Русије и Кине за које рекосмо да би вероватно подржале Јеремића, за њега би био и велики број држава из некадашњег покрета Несврстаних.

    Траже фикус

    Медији су писали да су две афричке и једна латиноамеричка држава већ контактирале Јеремића и понудиле му да га оне кандидују за ову престижну функцију, пошто би нови генсек УН-а само требало да буде из Источне Евроипе, али не мора одатле да буде предложен. Познавајући Јеремићев манир политичког деловања не би нас изненадило да овакву понуду и прихвати — ако је тачна и под условом да Србија званично каже да га неће кандидовати, да ће кандидовати другог човека или да ће подржати кандидата неке друге државе.

    Иако би УН требало да буду главни и једини светски полицајац, чињеница је да је превише кључних светских одлука донесено ван ове организације. Чињеница је и да Русија — а то потврђује и недавни говор њеног председника Путина у седишту ове организације — жели враћање мултилатералне дипломатије и јачање улоге УН. Чињеница је и да је Америка на „челу света“ жели, ако не свог, а оног неког дипломату који се неће превише мешати у свој посао. Наиме, не треба им јака личност, на тако важном месту.

    Вук Јеремић на челу УН би био све само не фикус, па то Западу очигледно не одговара. Али у СБ УН седи неколико западних земаља које могу да уложе вето на његову кандидатуру — и решена ствар. Није ваљда да Србија ћути јер је западним амбасадорима мука да подигну руку и изговоре ту једну реч.

    Пошто претпостављамо да то није разлог немуштости, очекујемо да коначно чујемо званично име. Кандидатура представника Србије, начелно гледано, не представља никакву штету, а може да буде велика корист. Па био то Јеремић, нека од поменутих дама или чак Јасна Шекарић, многострука шампионка која је научила и да побеђује али и да учествује. 

    Тагови:
    представник, србија, УН, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога