Слушајте Sputnik
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    9784
    Пратите нас

    Зашто је одлазећи амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби одлучио да јавно призна да ће се од Србије затражити да се сагласи с уласком Косова у Уједињене нације?

    Није амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији Мајкл Кирби рекао нешто што већ нисмо знали и најављивали макар још од Првог бриселског споразума Београда и Приштине из 2013. године, али ово јесте први пут да је неки амерички званичник јавно рекао да ће пред Србију бити стављен и захтев да се сагласи са уласком Косова у Уједињене нације.

    „Не тражимо да Србија призна независност Косова, већ нормализацију односа Београда и Приштине. Шта ће та нормализација на крају тачно значити, на Европској унији је да дефинише, али, по нама, то укључује и чланство Косова у УН“, рекао је Кирби у интервјуу „Новостима“ објављеном овог петка. И још је додао: „Западна Немачка никад није признала Источну Немачку, а она је била у УН“.

    Кирбијево спомињање Западне и Источне Немачке у контексту нормализације односа Београда и Приштине представља кључ за разумевање начина на који би Косово, буде ли како Кирбијеви послодавци намеравају, требало да уђе у Уједињене нације.

    Реч је, наиме, о споразуму Источне и Западне Немачке од 21. децембра 1972. године о нормализацији међусобних односа који није подразумевао формално међусобно признање али је говорио о „начелима суверенитета и једнакости држава, поштовања независности, самосталности и територијалног интегритета“, потврђивао је „неповредивост међусобних граница сада и убудуће“ и, поред осталог, налагао и „размену сталних представништава“. Овај споразум, и у томе је његова суштина, Источној Немачкој омогућио је да постане чланица УН. То је модел који би Кирби сад да примени на Србију и Косово.

    Сама намера архитеката и спонзора крње косовске независности да Косово угурају у УН, иначе, откривена је јавности још пре више од четири године, захваљујући Викиликсу и депешама америчке дипломатије које је организација Џулијана Асанжа објавила.

    „Ми тражимо од Београда да престане с покушајима да оспори статус Косова, укључујући и лобирање против признања или спровођење непожељних акција у међународним организацијама“, поручила је у демаршу Београду 30. јануара 2010. тадашња америчка државна секретарка Хилари Клинтон (депеша под ознаком 10STATE9661), док депеша 10BRUSSELS85, такође с почетка 2010, описујући састанак представника земаља Квинте (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија) и представника Европске комисије, открива њихов став да овај „међунемачки модел“ — то јест, Косово у УН — „може да буде само привремено решење“ на путу ка коначном, формалном српском признању независног Косова. Најзад, судећи по депеши 08BELGRADE1338 с краја 2008, некадашњи шеф српске дипломатије Вук Јеремић још тада је, у разговору с америчким конгресменом Тедом Поом, рекао да је „такав немачки модел најбоље чему Србија може да се нада, ’ако будемо имали среће‘“…

    Треба подсетити и да су наши ЕУ партнери још у Први бриселски споразум покушали да убаце одредбу по којој би се Србија обавезала да не спречава улазак Косова у међународне организације. Као што је познато, овај је захтев на крају сведен на 14. тачку споразума према којој се „две стране обавезују да неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране“.

    Тиме је српска страна избегла да пружи свој благослов за улазак Косова у УН, али, наравно, проблем овиме није био решен већ само одложен. О томе, на крају крајева, сведочи и Кирбијева изјава „Новостима“.

    Иако је амерички амбасадор рекао да ће одлуку о конкретном садржају појма нормализација односа донети Европска унија а не САД, и иако пет чланица ЕУ Косово не признаје као независну државу, нема места сумњи да ће управо овај захтев — за давањем неке врсте сагласности за улазак Косова у УН — пред Србију бити постављен.

    И то, рекло би се, веома ускоро. Тешко је, наиме, на било који други начин протумачити вашингтонски налог Мајклу Кирбију, амбасадору који ускоро напушта Београд, да о уласку Косова у УН (напокон) проговори јавно.

    Шта је изазвало ово убрзавање косовског притиска на званични Београд? Један од важнијих фактора могло би да буде појачано америчко настојање да Русију избаци с Балкана, које се очитовало и у недавном упућивању позивнице Црној Гори да се прикључи НАТО-у.

    Реч је о наставку процеса који је постао сасвим видљив када су Европска комисија и Бугарска, обе под доказаним америчким притиском, изминирале пројекат гасовода „Јужни ток“. Ово је пре свега учињено да би се спречило, како то види Вашингтон, јачање енергетске зависности овог дела Европе од Русије. Потребно је, међутим, прекинути и политичку зависност, чиме и долазимо до питања Косова. Логика (Вашингтона) је следећа: у својој, каквој-таквој, борби за очување Косова у (формалном) саставу Србије, Србија зависи од гласа Русије у Савету безбедности. Добровољним одустанком Србије од борбе за Косово, у виду сагласности за улазак Косова у УН о којој говори амбасадор Кирби, нестало би српске потребе за Русијом у Савету безбедности, чиме би и руски политички утицај у Србији постао знатно мањи него што је сада.

    У првим реакцијама на Кирбијеве речи, српски званичници истакли су намеру да се захтеву за Косову у УН супротставе. То су већ учинили, као што подсетисмо, и приликом склапања Првог бриселског споразума, а учинили су исто, индиректно, и успешним супротстављањем покушају утрпавања Косова у Унеско. Имајући то у виду, није незамисливо да заиста намеравају да учине оно што сада најављују.

    С друге стране, одбијање овог захтева успориће, па и потпуно блокирати, процес бриселског дијалога о нормализацији односа Београда и Приштине, а тиме ће бити блокирано преговарачко Поглавље 35 са Европском унијом, а тиме, последично, и читаве српске евроинтеграције. Да ли је такав сценарио замислив, имајући у виду ону количину егзалтације каква је била исказана приликом недавног отварања преговарачких поглавља 32 и 35?

    Неминовно је, једно од ова два ће настрадати — или српска борба за Косово и Метохију, или српске ЕУ интеграције. Које? Ово ће зависити од воље и намера српских власти, од јачине притиска Вашингтона и његових европских сателита, од спремности Русије да помогне Србији да се овом притиску одупре, од спремности Србије да прихвати помоћ Русије… У сваком случају, нажалост, чини се да нас чека узбудљива, можда и преломна нова 2016. година.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    Мајкл Кирби, Косово
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога