Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Ивица Дачић на састанку у згради СНС-а

    Политика у Србији: Шпанска лига или шпанска серија

    © Tanjug / Зоран Жестић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    4228
    Пратите нас

    Шта нам је објаснио састанак СНС–а и СПС–а, шта значи позив ДС–а проевропској опозицији, а шта њени одговори, ко гледа чиновнике са лопатама и како се у све уклапа „случај једне таште“.

    „Да ли Барселона хоће да изађе из Прве лиге? Нисам ваљда толико глуп да радим на своју штету“, саопшти јуче Ивица Дачић после састанка са челницима СНС–а. Занимљиво. Нисмо се добро загледали, зато можда нисмо препознали. Концентрација.

    Главна звезда фудбалског клуба Барселона је Лионел Меси. Главна звезда Социјалистичке партије Србије је Ивица Дачић. Ивица пева, Лионелова игра је за многе песма. Меси је фудбалер, једина Дачићева забележена фотографија са спортских терена је она где са Борисом Тадићем игра кошарку, тачније баскет један на један. И Дачић и Меси нису физички велики. И обојица су дриблери.

    Ако је СПС српска Барселона, онда би — више према величини подршке навијача, не толико према броју квалитетних играча — Српска напредна странка требало да буде супер–клуб који представља фузију Реал Мадрида, Јувентуса из Торина и Манчестер Јунајтеда. Мада, Дачић јучерашњом метафором хтеде да каже да је СНС читава шпанска лига.

    Ако се уозбиљимо, а задржимо на Дачићевим метафорама, српска политичка сцена и шпанска фудбалска лига имају додирних тачака, али ако се сетимо некадашње игре Барселоне — оне из времена кад ју је тренирао Јохан Кројф. За ту нападачку игру (на гол више) говорило се да представљала тотални фудбал. Е, тај Кројф је у Србији Александар Вучић — волели га, не волели. Иако би се многи заклели да би ако изађе на травњак имао „две леве ноге“, Вучићева политичка доктрина је тотални фудбал. Он купи све. Напољу, а још више унутра. 

    Љовисна, ти ли си

    Међутим, укупна српска политичка сцена, која према последњим подацима броји 107 регистрованих партија, далеко је од шпанске фудбалске лиге и сувише је близу — чак се може поставити знак једнакости — шпанским играним серијама. Знате оно: много епизода, необични обрти, свака од њих вас држи приковане за телевизијски екран и на крају — ништа. Шта сте гледали — појма немамо, шта је епилог — жали Боже изгубљеног времена.

    Томе, поменусмо да је реч о укупној политичкој сцени, једнако доприносе и партије из власти и партије из опозиције. Наиме, грађанима Србије се онај 5. октобар баш оби о главу. На његовом примеру се најбоље објашњава значење изреке „пази шта желиш, можда ти се и оствари“. И 15 година после, ДОС је свеприсутан.

    Ономад је та скраћеница означавала Демократску опозицију Србије, а данас представља метафору за немуштост, прављење догађаја само догађаја ради, пребацивање одговорности, а понајвише свакодневне вести о могућим састанцима, затим вести о одржавању састанака, потом приче о тим састанцима без праве вести, а тек аналитичари који се муче да кажу нешто сувисло као кад би филмске критичаре терали да објашњавају да ли је Касандра ћерка Љовисни или јој је можда, ипак, мајка. Биће, ипак, да обе дотичне играју у различитим серијама.

    Политика ко политика, серије ко серије. Има ту уцена, свакако изјава љубави, где је љубав ту је и љубомора, па посесивност, нађу се и „увређене младе“, а „случај једне таште“ већ годинама осваја велики простор на насловним странама са циљем да повећа гледаност и смањи утицај. Уосталом, отиђите и данас до трафике.

    Касандра, шта си ти мени

    Састају се сви, растају опет сви, позивају и први и други. Динамика, под шајкачом, мада има и пионирских марама. Бојан Пајтић, председник Демократске странке позива опозицију на окупљање, па сузи избор и каже да је то позив за проевропска опозицију, онда још утегне и каже да таква опозиција мора да се обавеже да неће у савезе са напредњацима — читај: са Вучићем.

    Лидер демократа можда и хоће да ДС из „триста једног дела“ поново буде цела, али ако то не добије рачуна барем на наклоност публике — можда преузме симпатизере осталих глумаца јер, ето, он нуди савез, а они неће. Па ви, као, процените ко је ту позитиван лик.

    Пајтићев некадашњи шеф Борис Тадић, буквално као у серијама, брже–боље говори како је у ствари он био тај који је послао позив и то много пре Пајтића. Њихов некадашњи колега и садашњи Тадићев саборац Чедомир Јовановић пак саопштава да је савез већ направљен, или речником серија: свадба је већ уговорена, за све остале промене сценарија у епизодама на јесен.

    Сви они уједињени су, али тренутно, у критици Вучића. Дачић, са друге стране, не критикује Вучића, али му пише писма, иако живе у истој кући. За то време Синиша Мали и Александар Вулин стоје на мразу и држе лопате знајући да озбиљни људи који би им рекли да не умеју да организују посао, па га сами раде, не гледају серије, али да их гледају они који гласају.

    Не знамо прецизно кад, но сигурно негде око пола осам, Вучић и Дачић излазе пред гледаоце, пардон, новинаре и саопштавају да реформе не смеју стати и да обрта у серији неће бити. Али, све серије дуго трају. Изненађења их одржавају.

    Ако се, пред починак, питате зашто су се лидери из власти састајали, зашто је Тадић отерао Чеду, а сад га грли, зашто Пајтић њих зове у савез, а Вучића на дуел… Одговор је једнак оном кад се питате зашто је Есмералда изабрала Орланда кад је Рикардо баш фин младић из добре куће, а пре тога је била са Федраском који је Орландов бивши муж.

    Дакле — зато што увек има оних који гледају. А кад има гледалаца има и продуцената, сниматеља и глумаца. Сценарио је ту најлакши задатак.
    Коме се не свиђа, нека угаси телевизор.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    србија, странке, политика, избори, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога