Београд+ 16°C
Ниш+ 15°C
Слушајте Sputnik
    Новак Ђоковић

    Западна публика од Новака Ђоковића створила српски С-300

    © REUTERS/ THOMAS PETER
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    971473142

    Најбољи српски и светски тенисер је први гренд слем турнир освојио 2008, а овај данашњи му је 11. по реду. Олимпијске игре у Рију ове године и реакција латиноамеричке публике показаће да ли он као такав симболички представља све оно што нервира Запад и радује све остале.

    „Звиждите, ја сам шестоструки победник овог гренд слем турнира. За сад“, могао је данас да каже Новак Ђоковић публици у Мелбурну. У финалу Aустралијан опена победио је Ендија Марија, ту исту публику која је током читавог турнира отворено навијала много више „против“ него „за“, али и организаторе који су правили онолико гафова — попут погрешно написаног имена играча који доминира светским тенисом — да можемо посумњати да то баш и нису (само) случајни гафови.  

    Врхунски несавршен

    „Циљ ми је да постанем првак“, рекао је седмогодишњи Новак Ђоковић у телевизијској емисији пре две деценије. Први рекет света постао је јула 2011. кад је коментатор после његовог меча са Рафаелом Надалом рекао — Новак Ђоковић је првак Вимблдона!

    Тенис је, како онај седмогодишњи дечак ономад рече, његова обавеза. Игра га најбоље што уме, зна и може. Његови конкуренти Роџер Федерер и Рафаел Надал, али и многи други, имају савршене тениске потезе попут сервиса или „игре на мрежи“, док Ђоковић све то ради веома добро, али ништа од тога савршено. Он је савршени спој несавршености.

    Ђоковић је, наиме, све само не досадан тенисер. Па и човек. Као што су то пре њега били Џо Мекинро, Анре Агаси или хрватски тенисер Горан Иванишевић.

    Велики тениски учитељ Ник Болтијери констатовао је 2004. да је тениска игра постала превише тиха и да јој треба врхунски, а харизматичан тенисер. И свет је добио Новака Ђоковића. Међутим, публика га није прихватила.

    За разлику од огромне већине грађана Србије која се поистоветила са овим победником, западна публика Новаку није наклоњена. Његов данашњи ривал у финалу Аустралијан опена Енди Мари суштински је играо пред домаћом публиком. Слично се може рећи и за Роџера Федерера. Тако је не само на овом, већ и на турнирима у Француској, Америци и Великој Британији. Та наклоност „домаће“ публике је донекле нормална. Оно што није баш разумљиво јесте да публика, као што рекосмо, више навија против Новака, него што навија за његове противнике.

    Новак Ђоковић
    © AP Photo/ Mark Schiefelbein

    Господски пркос господи

    Просечан гледалац његових мечева из Србије неће да разуме да је „Ђоковић тенисер“ један у милион — да се такав ретко рађа и још ређе успева, да је тенис индивидуални спорт, да је пре свега скуп спорт и да жеља да им деца буду врхунски тенисери јесте боља него да буду на улици, али да у исто време може имати катастрофалне последице и по њих и по децу кад дође до неуспеха. Исто тако просечан посетилац турнира на којима игра Ђоковић, осим оних у Кини, не може да појми да неко ко изгледа као Ђоковић, игра као Ђоковић, и долази одакле долази Ђоковић може да буде првак у белом или краљевском спорту, како га од давнина зову.

    „Мама, дођи мама. Е, сад, ова мајка је издржала чет’ри мушкарца у кући“, рекао је Ђоковић на прослави освајања првог места на светској ранг листи те 2011. испред Дома народне скупштине у Београду. То му је остало од ђедова, које је тада, такође, дозивао на бину. Човек који је освојио готово све (фали му гренд слем титула из Париза), који има новца више него Блејков син у „Династији“, за старије, или као да је син власника Мајкрософта, за млађе читаоце, понаша се превише нормално. Међутим, и такав опет није довољно „господствен“ за ту публику.

    Шест година пре него што је Србија на Берлинском конгресу 1878. добила независност, господа Хенри Гем и Аугуиро Перера основали су први тениски клуб. Тако барем кажу интернет енциклопедије. Овај спорт практикован је и пре тога, а играли су га краљеви, племићи и господа. Осим рушења „тихог“ тениског тренда који је поменуо Болтијери, Новак Ђоковић је срушио и основну матрицу (западног) схватања ове игре. Годинама показује да то није игра само за властелу. Или оне који на њих личе.

    Као што и српске краљевске лозе нису биле „плаве крви“ већ су потекле из народа, тако и Ђоковић показује да не мора мајка тенисера да буде власница планине Копаоник, већ је довољно да је продавала пљескавице на том Копаонику. Ставови публике нису његов проблем.

    Новак — каквог га Бог дао, а госпођа Дијана родила — и за то има лек. Стави прст на уста као знак за тишину и одржавањем оног обећања од пре две деценије, најбоље одговара свима њима.

    Звиждуке је претворио у предност, у додатни мотив. Публика му је је таквим чињењем само помогла да створи сопствени одбрамбени систем. Колатерално су од њега направили српски С-300 — систем заштите од напада са свих страна.  

    Најбољи српски и светски тенисер је први гренд слем турнир освојио 2008, а овај данашњи му је 11. по реду. Олимпијске игре у Рију ове године и реакција латиноамеричке публике показаће да ли су звиждуци европских и америчких гледалаца само склоност ка „својима“ или Ђоковић као такав симболички представља све оно што нервира Запад и радује све остале. 

    Тагови:
    коментар, победа, Ђоковић, Новак Ђоковић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога