Слушајте Sputnik
    Драган Николић као Флојд у филму Национална класа

    Путуј, Флојде, и даље си национална класа (видео)

    © Фото : Јутјуб/снимак екрана
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    2741
    Пратите нас

    Да ли је смрћу Драгана Николића умро и урбани дух (Београда). Е, па то сад од Гаге више не зависи. Он је своје урадио. И добро је урадио. Па и задужио.

    Ко ће нас сад кафани учити. Михиз (Борислав Михајловић) први повуче ногу — као ономад кад је његов замах руке ка себи био знак да сви, као према команди, из бифеа „Атељеа 212“ крену у „Последњу шансу“. За њиме, опет као према команди, да наздрављају са Светим Петром одоше Преле (Душан Прелевић), Тирке (Богдан Тирнанић), Момо Капор, Петар Краљ, Бора Тодоровић и данас (Драган) Гага Николић. Пре ових џентлмена представу напустише Зоран Радмиловић, (Павле) Паја Вујисић, (Данило) Бата Стојковић.

    Стварно, како ћемо у кафану? Заповест је да се у ову институцију са незнањем не улази. Обрукаћемо се. A не иде да се брукамо, барем због пијетета према поменутој господи.

    Кад Чубура уобличи

    Као што га је — тада позорник, а касније полицијски официр — Радован Стојичић Баџа јединог заустављао у Ташмајданском парку на путу ка „Шанси“ упорним питањем: „Куда, друже?“, тако се Гага Николић разликовао од остале боемско-интелектуалне екипе. Издвајали су се — били личности у пуноћи те речи — и сви остали. Гага пак и кад ћути.

    Баџа га је ословљавао са „друже“, јер је такво накарадно време било. Али Гага није био „друг“, није био ни друг, већ ортак. И не ортак у овом данашњем значењу, кад после најмањег захтева за потурање кичме ововременски „ортаци“ потуре ногу и продају једни друге. Ортак је некад значило витез, ортак је значило несебично помоћи, ортак је на концу термин којим је Чубура успела да сажме Његоша, јер је представљао и чојство и јунаштво у једном. И Гага је био такав ортак.

    Није био баџа, већ шмекер. Е, то се не учи!

    То се, мање или више добро, само може копирати, да (за)личи. То се роди, па асфалт са Црвеног Крста и Чубуре утегне.

    И нема шмекер везе са физичким изгледом, иако Драгана Николића већина зна и као Лепог Гагу, добар део мисли да је максима „као вино, што старији то бољи“ —скована због њега, а поприличан број дама би најсрећније биле да им је управо он пре неколико дана честитао 8. март.

    Шмекер је, бре, дух. Или га имаш, или га немаш.

    Драган Гага Николић га је имао. Био је све оно што су биле његове улоге. И Џими Барка црноталасног Павловићевог „Кад будем мртав и бео“, и Прле из „Отписаних“, и господствени Хаџи Замфир из „Зоне Замфирове“, и ноншалантни Попај из „Балкан експреса“… Међутим, можда би улога Уркета у „Последњем кругу у Монци“ сублимирана са улогом Флојда у „Националној класи“ најбоље описивала баш тај Гагин дух о којем дрвимо све време. И о којем не би требало да престајемо да дрвимо.

    То је онај квалитет више, оно што песника разликује од ’армоникаша под шат’ром, оно што човека дистанцира од протуве, оно што фаворизује част а гнуша се бескичмењака, оно што васпоставља осећај срамоте — стид кад и најдобронамернији почине грех.

    Томе су нас учили Радмиловић, Михиз, Преле, Бата, Тирке, Момо, Паја, Бора и Гага. То је она „кафана“ коју глорификујемо. И која никако, али баш никако, није исто што и место где се људи окупљају и причају и пију. Важно је штa лебди изнад њих.

    Да ли смо изгубили базу

    Да ли је смрћу Драгана Николића умро и урбани дух (Београда)? Да ли ће на улицама бити све више мушкараца обучених тако да не разликујемо ког су пола (ово нема везе са сексуалном оријентацијом)? Да ли ћемо умети да приђемо девојци, разговарамо са дамом, покажемо поштовање према госпођи? Да ли ћемо гајити манире или мекушце? Да ли ће фора, гег, штос бити нешто што је производ свеукупног квалитета појединца или ће тренд да је фора мучки ударити, да је гег иза леђа олајавати, да је штос преварити — почети да галопира?

    Е, па то сад од Гаге више не зависи. Он је своје урадио. И добро је урадио. Можда му и није требало оно са црногорским држављанством, а опет му можда и јесте требало. Њему се и то прашта, никако због фразе „о покојнику све најбоље“, већ што то неко заслужи. И (остале) задужи.

    Путуј, Флојде. И даље си национална класа! Стараћемо се.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    позориште, телевизија, филм, Драган Николић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога