Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Наташа Кандић

    Спинује ли Кандићева: Геноцид неће бити део идентитета Србије

    © Wikipedia/ „www.mc.rs“
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    15744
    Пратите нас

    Да ли координаторка РЕКОМ–а — у осам написаних заповести — жели да наметне причу о колективној одговорности, оправдава НАТО агресију, оживљава поодавно сахрањене четнике, хоће да каже да је Слободан Милошевић сам себе бомбардовао, као што је Србин из Пећи ономад на Тргу републике у Београду сам себи опалио шамар?

    Наташа Кандић не одустаје од намере да буде савест нације. Похвално је, иначе, кад постоји савест. Добро је, такође, кад је у неко друштво, колективно, уграђен тај коректив. Веома је, међутим, лоше кад Наташа Кандић & доброчинитељи из НВО сектора у Србији очекују да им сви говоре „добро јутро“, а они константно понављају „добро вече“.

    Акција подршке Радовану Караџићу
    © Sputnik / Николай Соколов

    Док Центар за евроатлантске студије високопоштоване Јелене Милић „позива све релевантне домаће и стране актере и медије у Србији, Црној Гори и на Косову да поводом седамнаестогодишњице НАТО бомбардовања СРЈ, укажу пијетет према жртвама тако што ће користити до сада најтачније бројке до којих је дошао Фонд за хуманитарно право“, оснивачица ФХП–а Наташа Кандић пише ауторски текст. На годишњицу НАТО агресије забринута је, као уосталом и сваки грађанин који не мисли само о себи и свом буђелару, за судбину нових покољења. У осам тачака дотична наводи о чему брине она, о чему би требало да брину — како каже „Ми“ — претпостављамо њени истомишљеници, али и о чему треба да брине целокупно друштво.

    Шумахер није прогонио Јевреје

    Први, чини се и кључни, разлог због којег би нација, према сугестијама освешћене госпође Кандић, требало да буде забринута јесте тај „што немамо политичара који мисли о будућим генерацијама које ће попут немачких шездесетосмаша постављати питања, и прихватити да је Холокауст део идентитета немачког народа и грађанина“.

    Да ли то поштована хуманитарка Кандић хоће да каже како би геноцид требало да буде део идентитета српског народа и грађана? Да ли то, супротно свему ономе што говоре и судије Хашког трибунала и његови оснивачи, жели да наметне причу о колективној одговорности? Да ли то ова озбиљна жена и прекаљена боркиња хоће да каже да је део идентитета — на пример Михаела Шумахера, Дирка Новицког или Вима Вендерса — Холокауст? Најзад, да ли је уопште могуће поредити Холокауст и, на пример, Сребреницу?

    Требало би да бринемо, каже даље та забринута грађанка, „што немамо политичара који ће рећи да је пресуда Радовану Караџићу важна јер спречава ревизију историје, и даје гаранције да се злочини и геноцид више никад и никоме не понове“.

    Већ смо писали да је Караџић једино Радован. И нико више. Али је важно упитати — поготову што нас на обазривост и прецизност терају и добре и поштене представнице НВО сектора — да ли је спречавање ревизије историје могуће ако је пресуда неправична? А како може бити пресуда Караџићу правична, ако пресуда Анте Готовини и многим другима то није? Није пристојно — а то смо ево и данас из две НВО научили — немати исти однос према жртвама, па тако Готовинине жртве никако не смеју бити мање вредне од Караџићевих.

    Четници су поодавно сахрањени

    У набрајању разлога за забринутост, вишедеценијска савест Србије, видљиво искрено жали „што немамо политичара који ће открити да је Србија бомбардована због тога што су суседи Србије, од 1991. године, били угрожени територијалним претензијама Слободана Милошевића, његових генерала, четничких партија и организација“.

    Једна велика забринутост никад не иде сама (као што једна активисткиња никад није забринута сама), па зато правична и нашироко поштована госпођа Кандић брине и „што немамо политичара који ће изрећи, па открити да велики број грађана Србије није гласао на изборима 2000. године за Слободана Милошевића јер су разумели да је он одговоран за бомбардовање земље, а не ’свет који мрзи Србију‘“.

    Да ли то госпођа Кандић оправдава НАТО агресију, или ми лоше читамо написано и погрешно разумемо прочитано? Да ли то координаторка РЕКОМ–а оживљава поодавно сахрањене четнике или је сасвим случајно неко злонамеран у њен текст убацио део некадашњих говора Хариса Силајџића? Да ли то госпођа Кандић хоће да каже да је Слободан Милошевић сам себе бомбардовао, једнако као што је Србин из Пећи ономад на Тргу републике у Београду сам себи опалио шамар дланом госпође Кандић?

    Не зна се која је тачка из начертанија Наташе Кандић јачег интензитета и која изазива већу мучнину. А тачке се ређају, као да их нека виша сила са стране имплементира једну за другом.

    Тако долазимо и до ставке и бриге „што немамо политичара који неће поновити лаж да се ’број српских жртава НАТО агресије мери хиљадама‘, и који неће поменути само име Милице и Сање, него имена свих цивилних жртава НАТО бомбардовања — 205 цивила српске националности, 220 цивила Албанаца, и 28 цивила Рома и других“.

    Без сиктања, молимо

    Сви који читате тај текст и „осам Кадићкиних заповести“ знате да она и доброчинитељи из НВО сектора личним примером показују једнак однос према свим жртвама. Тако што константно жмуре на једно око. Душмани који не схватају њену мисију јој (им) због тога спочитавају кредибилитет да суди, јер наводно није објективна. А где таква особа да не буде објективна?

    Као и сваки добар представник витешке дисциплине, па тако и ова боркиња, Наташа Кандић најбоље оставља за крај. Мислила је, наиме, и на публику, па јој је за крај приредила нокаут.

    Требало би да бринемо, поентира хуманитарка, „што немамо политичара који ће сваког 24. марта да ода пошту албанским цивилима, сваком од 8.693 жртве ’српске одбране од терориста‘, и да се извини за злочиначке планове и праксу генерала Војске Југославије и МУП–а Србије против живота Албанаца“.

    И ви сад на такву хуманитарку сикћете, уместо да је оставите на миру са самом собом. И пустите да њене (написане) речи говоре о њеном делу. 

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    Холокауст, НАТО, Наташа Кандић, Јелена Милић, Радован Караџић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога