Слушајте Sputnik
    Паљење заставе САД

    „Америчко пролеће“ пред вратима Конгреса

    © AFP 2019 / SAJJAD HUSSAIN
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    1630

    Демонстрације неколицине Американаца испред седишта Конгреса у Вашингтону, саме по себи, не би биле вест да није било масовног хапшења демонстраната и питања о природи америчког система која су покренули.

    Хапшење мирних демонстраната више није вест у свету; хапшење мирних демонстраната у земљи која саму себе сматра колевком модерне демократије, међутим, равно је сензацији. Поготово ако је ухапшено 400 мирних демонстраната на степеништу вашингтонског Капитола, седишта Конгреса, америчког законодавног тела. И поготово ако се међу ухапшенима налази жена обучена у Кип слободе, симбол демократије.

    Демонстранти, окупљени око коалиције невладиних организација под називом „Демократско пролеће“, од Конгреса захтевају да „предузме хитну акцију“, донесе кључне одлуке које за циљ имају смањење утицаја новца на политику и политичаре, проширење и заштиту права гласа и осигуравање једнаке заступљености свих слојева америчких грађана у представничким и извршним органима америчке владе.

    Демонстрације, саме по себи, због малобројности, не би биле вест да није толики број људи ухапшен (међу њима је и велики број значајних америчких грађанских активиста) и да нису покренуле суштинска питања везана за природу садашњег америчког владајућег поретка.

    Елбриџ Гери — „кројач изборних јединица

    Америка је, по свом оснивању, саздана као демократско друштво добровољно удружених заједница и појединаца. Флексибилан устав, широка права савезних држава и локалних заједница, слобода удруживања и предузетништва, бескрајне могућности самоостваривања појединца, чинили су „амерички дух“ и од Америке створили најпривлачније друштво за живот. Свему томе треба додати изборни систем који је обезбеђивао максималну слободу и праведност.

    Злоупотреба система је увек било, али јавност их је спречавала терањем политичког естаблишмента на реакцију.

    Један од најпознатијих примера злоупотреба који је ушао у историјске уџбенике широм света датира још из 1812, када је гувернер Масачусетса Елбриџ Гери „скројио“ изборну јединицу која би му омогућила победу на изборима. Пошто је нова изборна јединица личила на саламандера (даждевњака), овај поступак је постао познат као геримандеринг и примењивали су га диктатори широм планете.

    Исмејан од својих политичких противника, Гери је изгубио изборе са знатном разликом. Међутим, како је време пролазило, амерички систем није могао да се прилагоди све софистициранијим и сложенијим начинима злоупотреба, које су све у складу са законом, али које доводе у питање моралне вредности, права грађана, па и саме темеље америчке демократије.

    Успон корпорација од Рузвелта до Никсона

    Новац је у америчкој политици увек играо велику улогу и о томе је у историји доста расправљано. Почетком ХХ века, председник Теодор Рузвелт сломио је кичму тада најутицајнијој америчкој корпорацији, Рокфелеровом „Стандард ојлу“, антимонополским законима.

    Од тог времена, чинило се да је утицај корпорација на политику сведен на разумну меру — њихов утицај тицао се добијања великих државних послова или заштите интереса у иностранству (интерес америчке привреде постао је амерички државни интерес). Међутим, од седамдесетих година, тачније од мандата Ричарда Никсона, утицај корпорација на америчку унутрашњу политику опет расте.

    Корпорације све више и све чешће финансирају кампање за Сенат и Представнички дом, чиме добијају „своје људе“ у законодавним телима, спремне да заступају не интересе бирача већ интересе корпорација.

    Колико су корпорације постале нераскидиви део америчке политике, као илустрација може послужити начин на који је миниран план Барака Обаме о здравственој заштити свих америчких грађана (Обамакер).

    Утицај корпорација на политику покренуо је питање о томе где се налази граница између утицаја и корупције, као и о природи америчког поретка — да ли је он и даље демократски или се извитоперио у владавину богатих над (многобројнијим) остатком друштва. Према речима филозофа Ноама Чомског, америчко друштво претворило се у ово друго. Америка није демократија, каже Чомски, она је полиархија.

    Полиархија, термин који је први користио амерички политиколог Роберт Дал, према речима Чомског, јесте систем у коме моћ лежи у рукама „одговорне класе људи“, док је остатак друштва подељен и скренута му је пажња, омогућава му се учешће у политичком животу сваких неколико година, али избор се увек врши између „одговорне класе“ која контролише национално богатство. Примарни циљ америчке владе је, према речима Чомског, да заштити мањину од већине.

    Ред изнад правде

    У склопу тих напора естаблишмента налазе се и изборне манипулације које су до изражаја дошле приликом првог избора Џорџа Буша Млађег за председника 2000. Тада су на видело избили сви марифетлуци које амерички локални лидери користе како би на изборима изгурали своје фаворите. Иако је било очигледно да је његов противкандидат Ал Гор у предности, Врховни суд је, после сумњивог пребројавања гласова, пресудио у Бушову корист.

    Српска јавност која је тада организовала масовне демонстрације против изборне крађе била је зачуђена равнодушношћу америчких грађана. Није било демонстрација, шетњи, сукоба са полицијом… Јер реч Врховног суда у Америци значи тачку на „и“. Америчко друштво није саздано на принципима правде већ на принципима реда и поретка, а ред и поредак не морају нужно да значе правду.

    Навикнути на ред и поредак, амерички грађани ретко се одлучују на уличне протесте. Те врсте изражавања незадовољства у Америци су резервисане за студенте и екстремисте, зато су и последње демонстрације на степеницама Капитола биле малобројне. Зато ће и расправе о будућности америчког друштва ићи споро. Са једне стране, незадовољни грађани неће моћи да артикулишу своје захтеве кроз политичке партије, а са друге, елита ће грчевито бранити темеље садашњег система. За револуцију нема критичне масе.

    Једино решење је, зато, да Американци почну широку расправу о темељима на којима им се заснива држава у оквиру постојећег система. Та ће расправа бити дуга, исцрпљујућа и неизвесна због отпора система који треба променити. А треба га променити, јер је постао застарео и оптерећен многим нерешеним питањима.

    Слично:

    Захарова: Америка дволична према Русији
    Трамп: Америка више не побеђује
    Зашто је Америка изгубила победом у Хладном рату
    Путин: Америка је лагала цео свет
    Путину Америка није јасна
    Тагови:
    корпорације, поредак, демократија, грађани, корупција, демонстрације, Демонстрације Демократског пролећа, Елбриџ Гери, Ал Гор, Џорџ Буш, Ноам Чомски, Барак Обама, САД
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога