Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Насловне странице новина - илустрација

    Медијско убијање Срба

    © Flickr/ Tomislav Mavrovic
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1801
    Пратите нас

    Савет за штампу је анализом осам националних дневних листова од 1. до 24. априла установио да је у 508 текстова уочено кршење кодекса. Годину дана раније кодекс је прекршен у 231 тексту, па је очигледан тренд раста кршења професионалних норми.

    Варијација наредбе „убити, не оставити да живи“ и „убити не, оставити да живи“, која се формално разликује према месту на коме је зарез, а фактички према томе да ли ће неко бити убијен или ће бити остављен да живи, помиње се на факултетима и школама новинарства као најважнија лекција на првом часу будућих новинара. Њоме искуснији желе да поруче колегама које долазе да од њиховог извештавања зависе животи и да реч, па и зарез, могу да убију.

    Мач, пиштољ или судска пресуда само су завршна сцена тог чина.

    Лешинари не маре за кодекс

    А онда ти младићи и девојке изађу са факултета и школа, уђу у редакције, и од оних који су желели да јуре за одговорима — Ко?, Шта?, Где?, Кад?, Како?, а понеки и на питање — Зашто?, помахнитало почну да јуре за тиражима.

    Тако и пластично покажу да су у праву сви они који људе из медија не називају новинарима, већ лешинарима.

    Шта је друго свакодневно објављивање потернице мужа, свекра, свекрве, девера… убијене Јелене Крсмановић Марјановић до лешинарење.

    Нема ту, иако је можда код већине колега почетна намера била истина, ни мало тежње за откривањем убице, већ само и једино за смишљањем таквог наслова и фотографије који ће привући што више људи да купе штампани примерак новина или кликну на портал.

    Црне хронике за сјајне новчанице 

    Савет за штампу — саморегулаторно тело које окупља издаваче штампаних и онлајн-медија са циљем да прати поштовање Кодекса новинара Србије — упозорио је недавно да у Србији расте број текстова и вести у којима је прекршен новинарски кодекс. Савет је подвукао да је такво извештавање кулминирало управо у вестима о убиству певачице Јелене Марјановић.

    Од 3. до 26. априла ове године о убијеној певачици написано је 98 текстова у којима је прекршен кодекс, а Савет наводи да се текстови у којима је извештавање испунило стандарде могу избројати на прсте.

    Анализом осам националних дневних листова од 1. до 24. априла ове године Савет је установио да је у 508 текстова уочено кршење кодекса. Годину дана раније кодекс је прекршен у 231 тексту, па је очигледан тренд раста кршења професионалних норми.

    Странице такозване „црне хронике“ место су где су најчешће кршени новинарски кодекси.

    Такозвани „случај кантримен“, кад је возилом те марке убијен младић Лука Јовановић на Бранковом мосту, такође је имало серију текстова у којима је флангрантно кршен кодекс новинара, игнорисана претпоставка невинoсти, а девојке које су се нашле у том аутомобилу свакодневно монструозно називане спонзорушама са све именима и презименима.

    О политичким интригама, подметачинама и свесним спиновањима тиража и краткотрајне политичке користи ради, да и не говоримо.

    Враћање пасте у тубу

    Све заједно, читаво медијско извештавање личи на свакодневно вишемедијско терање појединаца, а некад и група, да доказују невиност. То је супротно и новинарској и правној пракси, али је постало део обичаја српске политичке, друштвене, и медијске културе.

    Ускоро ћемо, а ово није претеривање, сви ми уместо да трчимо на трафике или портале по нове вести и анализе, можда морати да трчимо да проверимо да ли смо тог дана осванули на потерници неког дневника за дело које нисмо урадили, али за које морамо да докажемо да га нисмо урадили.

    Замислите да вас неко свакодневно тера да враћате пасту у тубу, а да остали са стране навијају за тубу.

    Е, тако је многима који данас трпе пресирање од стране медија, које медији немилосрдно убијају, како их конкуренција не би убила.

    За то време судови, иако је у тим истим медијима било онолико вести о реформи судства, ствар само отегну до застарелости или апсурдности. А регулаторна тела попут Савета за штампу имају моћ да медиј који је њихов члан натерају да објави деманти или критику Савета.

    И ту се завршавају све санкције.

    Дакле, циљ је да се ти медији који су се огрешили осете осрамоћеним. Међутим, они да им је до срамоте, не би тако ни писали.

    Наиме, данас се новинарство схвата као вожња трамваја. Пребацити нешто од тачке А до тачке Б.

    Притом, људи који управљају овим превозним средствима ипак више пазе и на оне које превозе и на све остале учеснике у саобраћају. „Медији“ пак, који испоручују информације, воде рачуна да те „информације“ добаце до што више места и да то што боље наплате.

    А пошто цех на крају неко мора да плати, плаћају га грађани и читаоци.

    Читаоци, опет, не бојкотују те медије, све надајући се да ће иза тог сензационалистичког наслова бити нешто стварно вредно тог новца и клика. Али, џаба.

    Тај однос је код једног великог дела публике и огромног дела медија прешао у чист мазохизам, болесну везу у којој жртва не жели да прекине мучење, а сви около џелата и жртве се или крсте у чуду, или аплаудирају будалаштини. Док генерално као друштво рапидно срљамо неколико векова у прошлост.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Слично:

    И амерички медији против Нолета
    Немачки медији „пронашли“ Путинову „тајну војску“
    Радио Спутњик: Да ли нас српски медији припремају за независност Косова
    Западни медији – Орвелова ноћна мора на јави
    Медији у Србији громогласно ћуте
    Омбудсман: Медији у Србији нису довољно слободни
    Тагови:
    новинарски кодекс, лешинари, савет за штампу, убиство певачице, Јелена Марјановић, читаоци, трамвај, убијање, грађани, новинар, новинари, медији, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога