Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Првомајски уранак на београдском Кошутњаку

    Српски радник ћути — породица трпи (видео)

    © Tanjug / Сава Радовановић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Сенка Милош
    0 331

    На улице градова Француске, незадовољни најављеним изменама закона о раду, прошле недеље изашло је готово милион људи. Демонстрирали су и данас. Безмало дупло више незадовољника, оних који немају посао, има и у Србији. Синдикати нису организовали протестне скупове и поворке поводом Међународног празника рада, уз објашњење да је и Ускрс.

    Тешки услови рада одлика су сваког друштва у транзицији, али чини се да је српско посебно, глас радника нигде се не чује. Транзиција их је ућуткала, а послодавце осилила до те мере да демонстрирају тиранију кршењем основних права запослених. Рад за црно, пријава на „минималац“, без обзира на посао и струку, мобинг.

    Понекад се деси да запослени поднесу тужбу, али најчешће одустану, унапред се предајући, јер не верују да им држава може помоћи. Докле су спремни да трпе радници у нашој земљи, да ли су потпуно изгубили достојанство?

    Социолог Владимир Вулетић сматра да српски радник није далеко од својих колега у другим земљама у транзицији. Кад сте у нужди, онда је врлина на другом месту, а нужда је ситуација у којој се налази не само Србија, већ и већина транзиционих земаља које су на периферији европског и светског система, каже Вулетић за Спутњик.

    „Наћи посао постао је императив сам по себи, имамо и рецесију на глобалном нивоу, јако је тешко доћи до капитала. Инвеститори и послодавци максимално користе ту чињеницу да би остварили што је могуће већи профит, а он се остварује само тако што се до максимума експлоатишу запослени. Овде долазе фабрике које се баве индустријским радом, навикле у својим земљама да смањују права запослених. То је ситуација у којој живи и већи део радника у земљама окружења“, каже Вулетић.

    Међутим, интересантна је чињеница да, за разлику од земаља окружења, српски радници ћуте. У протеклој предизборној кампањи није било странке која је у свом програму истурила борбу за радничка права, а једна од ретких којој је то био приоритет, добила је мање од 1 одсто гласова. Синдикати у Србији готово да не постоје.

    „Имали смо социјализам у коме је синдикат био нешто сасвим друго него што су синдикати који штите права радника, они су се борили за полутке. Србија нема синдикалну традицију, има разједињене синдикате који међусобно слабо комуницирају, тако да та врста притиска не постоји“, каже Вулетић.

    Он додаје да би и ако би постојао притисак синдиката инвеститори и послодавци отишли у Македонију, Бугарску или Хрватску. Вулетић не види системски начин да се тај проблем реши, јер, каже, реч је о структурном проблему, свуда у свету постоји проблем вишка радне снаге.

    Домаћинства која имају само једног запосленог члана чине више од 36 одсто сиромашних домаћинстава у Србији, а више од 600.000 људи живи у сиромаштву. И њихов глас се не чује, а породице трпе.

    Породична психотерапеуткиња Љиљана Филиповић за Спутњик каже да потреба за сигурношћу и љубављу у потпуности зависи од егзистенцијалних потреба. Ако су оне угрожене, онда не можемо да говоримо о томе да породица може добро да функционише и да опстане, каже Филиповићева.

    „Чак и ако породица није егзистенцијално угрожена, а један члан је незадовољан јер трпи мобинг, то ће се јако лоше одразити на функционисање породице, јер док год се не разреши ситуација на послу, та нервоза се уноси у дом и ремети односе“, каже Филиповићева.

    Она додаје да се људи грчевито држе радног места као неке врсте лажне сигурности. Она додаје да су људи у нашој земљи изгубили храброст да подигну глас, да се изборе, потраже нешто друго.

    „Упали смо у једну научену беспомоћност. Наравно да то не треба да буде тако. Људи не виде излаз из ситуације, мисле да је и на другом местима тако, па што би се уопште борили ако не могу да виде светло у тунелу. У томе их држи песимистичка животна филозофија“, каже терапеуткиња. 

    Она такође не види системско решење за излаз из такве ситуације. Да би породица опстала потребно је да свако ради на себи појединачно, каже Филиповићева.

    „Када је појединац јак, он добро функционише као индивидуа и у породици и онда се не дешава таква ситуација. Системска решења је давно требало да се десе, као превентива свему овоме. Накнадно лечити оно што је већ добрим делом пропало је веома тешко“, закључује Филиповићева.

    Док су радници у Француској Међународни празник рада дочекали поново на улицама, уз изјаве да неће одустати од заштите својих људских права, радници у Србији гледали су у небо и молили да не падне киша, јер је на влажној земљи тешко испећи прасе. Без обзира на чињеницу да се једва саставља крај с крајем, прасе на ражњу поново није изостало.

    Тагови:
    летаргија, апатија, послодавци, радници, протест, Први мај
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога