Београд+ 29°C
Ниш+ 28°C
Слушајте Sputnik
    Милорад Додик и Мило Ђикановић

    Шта спаја Мила и Милета и раздваја Ђукановића и Додика

    © Sputnik / AP/ Risto Božović
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    1363

    Властодршцима из Црне Горе и Републике Српске заједничка је љубав према кошарци, а разлика између њих већа је од једног слова. Београд им је био или јесте Пијемонт, наклоност Запада су имали или је имају, а Русији су рекли велико „Да“ и велико „Не“. Шта још чини рам за слику њихових каријера?

    „Лопове!“, повикали су у само два дана, у две одвојене државе, двојици владара представници опозиције. Милу Ђукановићу у парламенту Црне Горе, Милораду Милету Додику на митингу опозиционог Савеза за промене.

    Нећемо улазити у валидност ових опаски, већ ћемо покушати да дамо упоредну анализу политичких биографија ове двојице властодржаца, чије каријере су на први поглед, поготову у овом моменту, толико различите, а опет на неки начин и сличне.

    Чак су у појединим тренуцима, пењући се ка местима на којима су сад, носили ципеле оног другог. Мило садашње Додикове на почетку каријере, Миле некадашње Ђукановићеве од, условно речено, средине политичке каријере.

    Младе технократе са туђим програмима

    И Мило и Миле су врло млади ушли у политичке воде, и сваки на свој начин, поред титула политичких позиција које су у то време заузимали, имали и додатак „најмлађи“. Иако, због дужине власти и политичког стажа, можда делује да је Ђукановић старији, он је према званичној биографији три године млађи од Додика.

    Обојица владају чврстом руком. Обојица, ма колико од исте били оптуживани, немају опозицију. И обојица су, мада то никад нису признали, нити ће признати, преузели програм од опозиције. Ђукановић од угашеног Либералног савеза Црне Горе Славка Перовића, а Додик од Српске демократске странке, коју је основао Радован Караџић.

    Ђукановић је тим преузимањем од Перовићa направио отклон од српства и Србије, а Додик се том српству и националном пак приближио. И обојица су, сваки за себе, после тога још више учврстили своју власт.

    Разликује их сам старт. Ђукановић није морао да креће од нуле јер му је отац био судија, па је врло рано постао и члан партије и брзо је ишао ка горе у партијској и државној номенклатури. Тврдио је да је први новац зарадио у седмом разреду основне школе, мада не знамо на чему и како, као што се не зна да је после тога осим бављења политиком радио нешто у привреди. Јавно.

    Додик је из породице пољопривредника, па је преговарање и однос са људима прво изучио на пијачним тезгама на којима је са оцем од ране младости продавао поврће. Завршио је Факултет политичких наука у Београду и вратио се у родне Лакташе поред Бањалуке где га је чекало место начелника. Ђукановић је завршио Економски факултет у Подгорици, није се враћао у родни Никшић, али није ни хрлио у Београд.

    Иако обојица током читаве политичке каријере важе за технократе, а на делу то и показују, некако делује као да је Миле економиста, а Мило политиколог, јер је Додик до уласка у високу политику имао и предузеће и радње за прављење и продају намештаја, а Ђукановић је вешто продавао идеологије и показивао да је политика вештина могућег. То је, доиста касније, почео да показује и сад успешно чини и Додик.

    Пропаст реформског и успон националног

    За време националног буђења на просторима бивше Југославије Мило се сврстао на просрпску страну, после антибирократске револуције у Црној Гори избио у први план и дуго био друго око у глави, тачније партнер Србије и Слободана Милошевића. Додик је у то време пак постао члан пројугословенског Савеза реформских снага Анте Марковића који је доживео фијаско јер су у Босни и Херцеговини победиле националне партије.

    Мило је у то време јавно иступао и запаљиво говорио против усташа, док су Милета називали усташом јер се није определио за тадашње националне странке. Мило је, условно речено, био на страни супротној од међународне заједнице, а Миле на страни супротној од Мила и Милошевића. Доиста, тада је и по значају и по утицају Додик био далеко небитнији од Ђукановића.

    После „Дејтона“ Додик тек прави своју партију Савез независних социјалдемократа, а Мило почиње да заговара самосталност Црне Горе, нетом пошто се развео до Момира Булатовића, до тада сарадника и председника Црне Горе и Демократске партије социјалиста.

    Тада, после „Дејтона“, обојица добијају подршку међународне заједнице. Ђукановић јер је, као, против Милошевића, а суштински против Србије, а Додик јер је у то време изгледао као најприхватљивија опција, а и док су се неки други склањали он је прихватио да буде премијер са само два своја посланика.

    Подршка од Запада и економија од Русије

    Мило је био велика нада Београда, а Миле велика нада међународне заједнице. Онда је Мило рекао да „супруге треба да буду супруге“ па је постао велика аквизиција Запада, а Миле је америчком амбасадору рекао да му да рачун за два милиона долара које је амбасадор помињао да су уложили у реформу полиције на коју Додик није пристао, и тако је постао велики проблем Запада. Мило је растао на том сукобу са Београдом и сад Москвом, а Миле на сукобу са Сарајевом и Западом.

    Обојица су били против Слобе. Готово од почетка. Обојица воле кошарку. Обојица улажу у ту кошарку. Обојица воле добру народну песму. Мило да му певају, Миле и да пева. Вокабулар им је обојици балкански.

    Заједнички им је осећај за политички тренутак. Заједничко им је што им економија држава у великом делу зависи од Русије. У Црној Гори због куповине предузећа, земљишта, изградње а и броја туриста, а у Републици Српској због куповине рафинерије.

    Разликују се садашњим односом према Русији. Ђукановић је у реду оних држава и владара који се јасно ставио на страну против Русије и вуче земљу ка НАТО-у. Додик је пак недвосмислено на страни Русије, и отворено против НАТО-а.

    Само захваљујући Додику Босна и Херцеговина није признала Косово и увела санкције Русији, а само због Ђукановића је Црна Гора признала Косово и увела санкције Русији.

    Политика од обале и политика ка обали

    За разлику од Ђукановића, кога оптужују за корупцију, па и диктатуру, и он опет има подршку западних центара, тај исти Запад замера Додику корупцију. Суштински се у оба случаја ради о политици. Једна је Милова ка (евроатлантској) обали, а друга је Милетова од (евроатлантске) обале.

    И добар део јавног мњења у Србији размишља слично као добар део међународне заједнице, па оно што замера Додику игнорише код Ђукановића. Политичка чаршија вели да је то због финансија. Не само од страних донатора, већ и оних које у Београд стижу директно из Подгорице.

    Додик се у српске политичке прилике меша јавно, даје подршку углавном партијама које су у том тренутку на власти и редован је на свим државним манифестацијама. Ђукановић се у српске политичке прилике меша тајно, тачније посредно преко мреже политичара, новинара и јавних радника који све то не раде само због идеологије и љубави.

    Сликање са Милетом помаже политичарима из Србије. Сликање са Милом одмаже политичарима из Србије.

    Додик је направио државу, што није мало, а Ђукановић је само направио сопствени забран, од већ постојеће државе. Међутим, институције у Подгорици се руше, а у Бањалуци још нису изграђене, па одласком, евентуалним, и једног и другог ствари у тим државама никако неће бити исте и прете да се промене за 180 степени.

    Зато Ђукановића држи Запад да се курс земље не би променио, а Додика сапиње Запад и радо би волео да му види леђа како би се курс земље променио. Маневарски простор Додика је далеко мањи, па је и његова мисија далеко тежа.

    Додик не може назад. Мило такође не може назад. Додик чува државу, а не само своју функцију. Ђукановић чува сопствену главу. „Будућност“ је успешнија од „Игокее“ у кошарци.

    Слично:

    Црна Гора у НАТО-у — трн у оку за Русију
    Зашто је Мило обријао Његоша
    Додик: Неминовно је да једног дана РС и Србија буду исто
    Додик: Русија је важан фактор очувања Дејтона
    Мило Ђукановић против Мила Ђукановића — коме веровати?
    Тагови:
    Демократска партија социјалиста, Савез независних социјалдемократа, Савез реформских снага, Анте Марковић, Милорад Додик, Слободан Милошевић, Радован Караџић, усташе, Мило Ђукановић, НАТО, Русија, корупција, опозиција, БиХ, Република Српска, Црна Гора
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога