Слушајте Sputnik
    Александар Вучић у Сребреници

    Хоће ли Мајке Сребренице тражити да се Вучић полије бензином и самозапали

    © Tanjug / Срђан Илић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    9192

    Нико и не помишља, а не да каже, да мајке треба да забораве своје мртве синове, али константно враћање на старо и неки нови почетак односа Срба и Бошњака може довести и до нових мајки које ће жалити за својим синовима. Није важно на којој страни, а нажалост могу бити обе.

    Вили Брант је својевремено клекао пред Спомеником јунацима Варшавског гета и одао пошту милионима јеврејских жртава Холокауста. Да ли му је родбина жртава поверовала је важна истина, али је свакако веома битан гест који је тај немачки канцелар направио. Урадио је што је до њега. Једном.

    Прст уперен у погрешну мету

    Нема председника и премијера Србије, у последњих 16 година, који није дао барем једну изјаву у којој изражава пијетет према сребреничким жртвама, а Борис Тадић и Александар Вучић су и личним присуством у Поточарима послали снажне поруке саучешћа. Међутим, то очито није довољно.

    „Покрет Мајке Сребренице преузео одговорност за Дураковићеву поруку“, наслов је вести коју из пијетета према мајкама жртава нећемо поредити са вестима у којима се користи термин „преузети одговорност“.

    „Ми, Мајке Сребренице поручујемо србијанским властима — свако ко негира геноцид у Сребреници непожељан је у Поточарима 11. јула. То је наша одлука и нико се нема право у то мешати“, наводе у отворем писму и подвлаче да никада „неће дозволити да им неко украде тај дан“, као што је то био случај 2015. године.

    Из такве констатације некако испада да је Александара Вучић, тада и сада, премијер Србије сам себе напао на комеморацији у Поточарима, па тако украо 11. јул. Истина је пак да је тај дан стварно неко украо мајкама и жртвама, али да то није био Вучић, већ фукара која га је напала и која до дана данашњег није откривена.

    У свет је, пре годину дана, уместо приче о жртвама, па и приче о помирењу, отишла другачија вест, али због тога што је био угрожен живот премијера једне државе. И што је био угрожен мир у региону бивше Југославије, у најбуквалнијем смислу.

    Готово месец дана пре прошлогодишње комеморације и обележавања 20 година од злочина у Сребреници константно су подгреване међунационалне и међуверске тензије, па је било очекивано да неко изазове инцидент, али је све отишло много даље и хаос је спречен пуком срећом.

    Тензије нису спласле, а долазак Бакира Изетбеговића, бошњачког члана Председништва БиХ у Београд, његова шетња улицама српске престонице и кафа и шах са премијером Александром Вучићем спустили су ниво барута у устима и склонили шибице од презапаљивих односа Бошњака и Срба.

    Очито (само) на неко време.

    Александар Вучић, Бакир Изетбеговић, Синиша Мали на Калемегдану
    © Tanjug / Драган Станковић

    Склоните барут, спречимо нове жртве

    За свађу је потребно (најмање) двоје, али је и за помирење потребно (најмање) двоје. 

    Нико и не помишља, а не да каже, да мајке треба да забораве своје мртве синове, али константно враћање на старо и неки нови почетак може довести и до нових мајки које ће жалити за својим синовима. Није важно на којој страни, а нажалост могу бити обе.

    Такав сценарио нико не жели. Међутим, кад нема помирења и кад је уместо прихватања руке саучешћа дигнута тензија, једном се може десити и да пукне. Тада нема назад.

    Пре шест година, уочи традиционалне комеморације 11. јула председник Управног одбора тог удружења Ибран Мустафић поручио је тадашњем председнику Србије Борису Тадићу да је добродошао само у „Републику Босну и Херцеговину“, а уколико признаје Републику Српску онда су за њега „врата увек затворена“. Тадић је тада ипак био у Поточарима и на улазу у Меморијални комплекс се сусрео са три мајке жртава злочина које су му рекле да им „много значи што је данас дошао у Сребреницу“.

    Исте те мајке су прошле године поздравиле и Александра Вучића и окачиле му цвет Сребренице. Сад изнова неко враћа процес на почетак.

    Да ли ће следеће године некоме пасти на памет блесава идеја, којом ће отићи још даље у захтевима, да Александар Вучић, тачније представник Србије, треба да се полије бензином и самозапали како би био испуњен услов да неко из Србије може да присуствује комеморацији у Сребреници? Или ће ипак бити оних који мисле о помирењу?

    Било би добро да се са новим и новим захтевима стане, како би се причало само о жртвама. Настави ли се са досадашњом праксом, биће то, понављамо, свесно подстрекивање да до нових жртава дође.

    Нико као мајка не зна шта је жал за изгубљеним дететом. Нико као људи из Босне не знају шта значи филџан вишка. Међутим, тог филџана сад нема. Барут је на све стране.

    Слично:

    Сребреница — опет су им Срби за све криви
    Неће Вучића јер руши бренд „Сребреница“ (видео)
    До кад ће Србима стављати жиг на чело и жуту траку око руке
    Тагови:
    комеморација жртвама, Мајке Сребренице, Тадић Борис, Вучић Александар, Босна и Херцеговина, Србија, геноцид, Сребреница
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога