Слушајте Sputnik
    Реџеп Тајип Ердоган

    Ердоганов „плес по трњу“

    Фотохост-агентство
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Марко М. Николић
    0 2421

    Насупрот Ердогановој политици „нула проблема са суседима“ из 2010. године, дошла је нова, која је Турску довела у конфликт са готово свим комшијама. Да јој најтеже пада прекид односа са Русијом, након обарања руског Су-24, показало је изненадно извињење. Али је то можда наговестило и друге промене, јер је истог дана објављено и помирење с Израелом.

    Турска држава, као правни сукцесор некадашњег Османског царства, са претензијама ширења свог утицаја на целокупан арапски свет, Балкан, па и Европу, а у духу обнављања некадашње империје, жели да се представи као светски играч, при чему ни своје „двориште“ није средила. Претерана, нерационална амбиција, без утемељеног плана и покрића не иде — како у животу, тако ни у политици. Карактеристична је за оне политичаре (који често желе да постану апсолутисти) чији је зенит моћи на заласку, а који покушавају да појединим наглим, исхитреним и непромишљеним потезима изазову нестабилност и да се наметну као једини који могу да из те исте нестабилности избаве државу.

    Делује као формула за вечити о(п)станак на власти, но кад се мало боље погледа, није утемељена и кратког је даха. Од величине и моћи државе зависи колико ће тај „лакмус“ тест свог владара моћи да издржи. Нико Турској не може оспорити њену демографску и економску експанзију, нпр. то што је БДП у 2015. години за 953 одсто већи у односу на онај из 1980. године. Заиста параметар вредан поштовања — поређења ради, Србија је сада на једва 70 одсто свог БДП-а из 1989. године. Замислите у каквој бисмо земљи живели да нам је БДП не девет пута већи, као Турској данас, већ само двоструко већи… Вероватно би то било остварење неког „српског сна“. Турској су такав раст ипак обезбедили и многи пре Ердогана, али се њему не може оспорити да је скоро од самог почетка 21. века први или други човек Турске и да је значајно допринео њеном просперитету.

    Политика је ипак много више од економије, то је и уметност владања, управљања државом, њеним ресурсима, али пре свега размишљање корак испред свих и сагледавање могућих консеквенци, понајвише сопствених потеза. На крају крајева, то је и највећа обавеза државника.

    Ердоган је очигледно у појединим тренуцима више водио рачуна о сопственом поносу и громким аплаузима одређених националистичких структура него о реалном сагледавању догађаја и делању у складу са правим интересима своје земље и народа.

    Сујета се у државничким пословима мора избећи колико год је могуће. Кажу људи да постоје три највеће људске зависности: алкохол, дрога и власт. Од прве две се може излечити, од треће — никад и нико. Многим владарима се то десило, умисле да су богом дани и да могу да шире личну власт овоземаљску и мачем на сваког крећу, не рачунајући да од истог мача на крају могу и сами да страдају. Монопол власти над медијима, тајним службама, па чак и интернетом, отворене цензуре, позивање на линч посланика турског порекла у немачком Бундестагу (након усвојене резолуције о геноциду над Јерменима), затим обнављање грађанског рата против Курда и партије ПКК, проблем тероризма од стране ДАЕШ-а и велики прилив миграната из ратом захваћене Сирије… Ово је слика данашње Турске на унутрашњем плану. Стиче се утисак једног хаотичног положаја становништва, узрујаног набујалим исламским екстремизмом који се прећутно одобрава од стране Анкаре.

    Репресија над новинарима, писцима и интелектуалном елитом је обухваћена тзв. „антитерористичким законом“, који се прешироко тумачи и којим се ограничава слобода штампе и јавног говора о појединим осетљивим темама. То све доприноси утицају власти на институције, пре свега на судство, и води ка једном квазидемократском друштву које овим путем креће ка неоосманском султанском поретку у коме се за све пита један човек. Намеће се питање да ли ће окретање председничком систему и буђење фундаментализма и екстремизма донети добро Турској, у већ довољно усијаној ситуацији на Блиском истоку. Уместо да након прошлогодишњих новембарских избора, где је Ердоганова партија Правде и развоја освојила апсолутну већину у Меџлису, дође до процвата Турске, благостања и свеопштег напретка, парадоксално, Турској сада прети суноврат. И током саме кампање су се још могле видети поновне варнице у односу са Курдима и партијом ПКК која је уз све потешкоће прешла ту чувену границу од 10 одсто, али отворени рат је свакако нешто што се није могло очекивати. Ердоган је испрва заговарао помирљиву политику и дијалог. Међутим, нагло се окренуо агресивним, рекло би се погрешним методама.

    Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган и председник САД Барак Обама
    © Sputnik / Дмитрий Астахов

    На спољном плану, Турска је такође у великим потешкоћама. Насупрот Ердогановој политици из 2010. године „нула проблема са суседима“, данас је Турска са готово свим комшијама у конфликтном односу. Да јој најтеже пада прекид односа са Русијом, након обарања руског Су-24, показало је изненадно извињење. Али је то можда наговестило и друге промене, јер је истог дана објављено и помирење с Израелом.

    Оно што Турска свакако има јесу „добре карте“, покерашки речено, по питању мигрантске кризе и свести да може да се ценка са ЕУ, јер је она једини фактор који може да смањи проток миграната ка грчким острвима и касније ка Западу. А познато је колико Турци имају талента за ценкање. Међутим, и то треба знати паметно да се одигра, Ердоган је неодлучан, изгубио је самопоуздање и тражи кривца, а први на списку за „одстрел“ му се нашао Давутоглу, његов доскорашњи први сарадник и премијер Турске.

    Ердоган је затим напрасно одлучио да не жели да промени ригорозни турски „антитерористички закон“ и да обећа задржавање миграната у замену за визну либерализацију, нова поглавља у приступним преговорима и наравно, још неодређену своту новца (помињала се бројка између три и шест милијарди евра), коју је ЕУ била спремна да издвоји за ову нагодбу. Успут је Европи поручио да свако има свој пут, што је цивилизацијски очигледно, али политички и у овом моменту свакако спада у ред његових контроверзнијих изјава. Додатно размимоилажење се могло видети када је Ангели Меркел, а пре свега немачкој политици, послао „катул-ферман“ након изгласавања резолуције у Бундестагу о геноциду Турске над Јерменима од пре сто година, као првог „avant la lettre“ злочина таквог типа у 20. веку.

    Иако се немачка канцеларка држала прилично резервисано по том питању, знајући да може да разбесни Турке, резолуција је усвојена уз само један глас против и један уздржан! Ердоган то Немачкој неће тек тако опростити. Међутим, и ЕУ игра тактички, зна да је она на потезу да изнивелише односе. Турској се отвара ново поглавље у приступним преговорима, чиме се даје бар некаква назнака будућег отопљавања односа, иако су Турци од 2005. године, од када су добили статус кандидата, отворили 11 поглавља од којих је само једно и затворено.

    Турски председник Реџеп Тајип Ердоган у академској одори током примања почасног доктората на  Васеда универзитету у Токију, 8. октобра 2015.
    © AFP 2018 / YOSHIKAZU TSUNO

    Својом конфронтацијом са суседима и са унутрашњом поделом коју су Турци сами себи „закували“, и са, у најмању руку, сумњивим, и у неким моментима благонаклоним односом према ДАЕШ-у, Турци су знатно погоршали своју преговарачку позицију са ЕУ и срозали свој кредибилитет у међународној заједници. Турској је ЕУ потребна макар исто колико и обратно, само се сада онај громогласни аплауз националиста више не чује, а пик летње сезоне се ближи, док плаже и угоститељи чекају туристе и зараду. Колико Турску кошта тај Ердоганов понос? И да ли се од њега заиста живи или се ипак живи од туриста, узајамне сарадње и потрошње? На та питања у овом тренутку само Ердоган зна одговор, а сада, када то његову земљу и највише (економски) боли, он покушава да исправи своје претходне грешке и ипак покаже да је спреман да сарађује. А колико ће још трајати Ердоганов „плес по трњу“ показаће време и његова трезвеност у моменту када треба пре свега он сам да направи значајне и конкретне заокрете у својој политици као и да суштински ревитализује односе са Немачком и Русијом. Ускоро ће се срести Путин и Ердоган, да ће то бити и коначно закопавање „ратних секира“ и повратак на старе, стратешки важне односе за будућност обе земље, остаје да се види.


    Тагови:
    Реџеп Тајип Ердоган, Турска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога