Слушајте Sputnik
    Папа Фрања

    Рат за нафту — папу нема ко да чује

    © AFP 2018 / JANEK SKARZYNSKI
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Мира Канкараш Тркља
    0 421

    Изјава поглавара Римокатоличке цркве да је свет у рату, и то не верском већ за доминацију народа и за економске интересе, прошла је готово незапажено, иако је реч о првој поруци такве врсте изреченој са места које представља једно од најмоћнијих у свету.

    Очигледно је да се није допала Западу, коме је, пре свега, и била намењена, а изговорио ју је човек коме се верује.

    После ужасног искуства са којим су последњих деценија суочени народи који живе на простору Блиског истока, вероватно би његово богатство нафтом могли само да сматрају својим усудом, а не срећом. Јер след историјских догађаја на том тлу значи само попис ратова званично објашњених већ офуцаним флоскулама да је све зарад добробити тамошњег живља. Како изгледа та добробит сви смо сведоци, гледајући колоне бескућника којима је једино преостало да потуцајући се по свету спасавају голе животе.

    Како се то папа Фрања, другачији по свему од својих претходника, па ето и по томе, дрзнуо да каже како се на Блиском истоку води рат за економски интерес? Наравно да констатацију попут његове нећете наћи ни у једном од главних извора информисања, великих западних медија. Тамо су углавном паушална објашњења о угроженој демократији. Зато је и долазак до економских показатеља и података о заради на блискоисточној нафти готово немогућа мисија.

    О заради од нафте нико неће да пише

    О томе се нерадо говори, а у зараду улази много фактора, од послова које су на тим подручјима добиле компаније из земаља учесница у рату, до ангажовања својих људи, продаје своје робе…

    Сирова нафта је најтраженија роба на свету и чини 40 одсто светских потреба за енергијом, а САД су са око 21 милионом барела дневно њен највећи потрошач. Од тога саме производе око 9,5 милиона.

    Америчка агенција за енергију предвиђа да ће САД повећати потрошњу сирове нафте за седам милиона барела дневно до 2030. Истовремено ће производња опасти за два милиона барела дневно.

    САД, једноставно, морају да утоле огромну потребу за енергентима а, као што је једном приликом изјавио Дик Чејни, амерички потпредседник од 2001. до 2009, у време инвазије на Ирак, „награда се налази на Блиском истоку“.

    Само три године по отпочињању рата, у јулу 2006. већ је био сачињен радни нацрт закона о експлоатацији нафте и гаса у Ираку и разматран у Влади САД и нафтним корпорацијама, а у септембру у Међународном монетарном фонду!

    Агенцијска вест с краја јуна 2009. године гласила је да је британски енергетски гигант „Бритиш петролеум“ прва инострана компанија која је добила вишегодишње концесије за инвестирање и развој ратом разореног ирачког енергетског сектора. Победио је на тендеру расписаном готово четири деценије након што је власт Садама Хусеина национализовала енергетски сектор. Тендер је привукао чак 31 светску компанију.

    Код странаца 95 одсто прихода

    Јула 2013. године, десет година након инвазије САД и њених савезника на Ирак, а годину и по пошто се америчка војска повукла, чак 95 одсто укупних прихода од нафте било је у рукама страних компанија. Са производњом од око 3,2 милиона барела дневно, Ирак је био други произвођач нафте међу земљама ОПЕК-а, а његове резерве су тада процењене на око 150 милијарди барела, што га је позиционирало на четврто место у свету по количини нафтних резерви.

    Према прогнозама Међународне агенције за енергију (ИЕА), извоз нафте требало је 2013. године да обезбеди Ираку око 200 милијарди долара. Од тога, међутим, Ирачани нису имали готово ништа. Нафтни сектор запошљавао је свега један одсто домаћег становништва, а катастрофално стање инфраструктуре, болница и школа после ратних разарања указивало је да је зарада од нафте „промашила“ јавно добро. Јасно, преко страних компанија које су држале готово целокупну нафтну привреду, из земље се одливао највећи део прихода.

    Да ће се блискоисточна политика у највећој мери вртети око нафте јасно је било још педесетих година прошлог века. После покушаја Ирана да 1951. национализације иранску нафтну индустрију која је још од 1913. године била под британском контролом преко Англо-иранске нафтне компаније, данас „Бритиш петролеума“, 1953. је уследио државни удар. Организовали су га британски МИ6 и америчка ЦИА, свргнувши са власти иранског премијера Мухамеда Мосадека. Од тада датира и систематска сарадња успостављена између власти у Вашингтону и великих приватних америчких нафтних компанија, која је заснована на узајамној користи од заштите и ширења контроле над светским извориштима нафте.

    Само годину дана после пада Пахлавијеве династије у Ирану и успостављања исламске републике, председник САД Џими Картер је 1980. године изјавио да ће било који покушај да се спречи довод нафте из Залива бити сматран нападом на „виталне интересе“ САД и бити заустављен на сваки начин, па и употребом војне силе.

    ДАЕШ узвраћа

    Демонстрирано је то ратом у Ираку 2003. године, под изговором његовог поседовања хемијског оружја. Да су тврдње биле лажне недавно је „пресудила“ Чилкотова комисија тадашњем британском премијеру Тонију Блеру који је своју земљу са САД увео у ирачки рат. У извештају се наводи и да је у хаосу и секташком насиљу по свргавању Садама Хусеина ојачала Ал Каида, а све је то допринело настанку такозване Исламске државе (ДАЕШ) половином 2014.

    Нису се много у САД бринули када су прво у Ираку а потом и Сирији летеле главе у секташким обрачунима људи који припадају истој вери. Слабо су се медији и свет занимали за сукобе и страдања. Све се сводило на свакодневну објаву броја погинулих. Осуда терора почела је тек када се он преселио и на Запад, а „брига“ за људска права Сиријаца када је био угрожен посао са нафтом пошто је ДАЕШ почео да контролише добар део нафтовода.

    Према писању „Фајненшел тајмса“, крајем прошле године ДАЕШ је продајом нафте испод тржишне цене с нафтних поља која су под њиховом контролом дневно зарађивао најмање 1,5 милион долара.

    Процене америчког Министарства финансија октобра прошле године биле су да су дневно црпли око 30.000 барела нафте у Сирији и између 10.000 и 20.000 барела у Ираку, а да је годишња зарада око 500 милиона долара. Томе, сматрају у министарству, треба додати и стотине милиона долара од рекетирања компанија које се баве трговином на подручјима под њиховом контролом.

    Све се, дакле, врти око нафте, односно економског интереса. За његово освајање, које доноси и моћ народа, прихватљив је сваки изговор, али зашто тражити нове када постоје већ проверени. У једном случају верски рат, у другом борба за демократију и људска права.

    Све је у једној реченици упозоравајуће сажео папа Фрања. Питање је има ли ко да га чује и у шта свет срља. 

    Тагови:
    економија, папа, нафта, Свет
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога