Београд+ 16°C
Ниш+ 15°C
Слушајте Sputnik
    Брифинг Министарства одбране Русије о бомбардовању позиција терориста у Сирији

    Тајне игре на сиријском ратишту

    © AFP 2017/ VASILY MAXIMOV
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Милена Цмиљанић
    2114741302

    Сви ратови у 20. и почетком 21. века вођени су за енергетске ресурсе, те ни сиријски конфликт није изузетак. Најинтензивније борбе се воде за транспортне путеве нафте и гаса за европске потрошаче.

    Енергетска политика сиријских власти не одговара националним интересима многих регионалних држава — Турске, Израела, Катара, Саудијске Арабије и све оне активно покушавају да свргну режим Башара ел Асада.

    Све је почело сада већ давне 2009. године, када је Асад одбио да са Катаром потпише уговор о изградњи гасовода који би преко Саудијске Арабије, Јордана, Сирије и Турске транспортовао гас за Европу. Чим је Катар предложио Асаду изградњу свог гасовода, Иран, стари и једини савезник шиитске Сирије, свој предлог изложио је званичном Дамаску. Планирано је да ирански гасовод, вредности десет милијарди долара, повезује луку Асалују у Персијском заливу до Дамаска у Сирији преко територије Ирака до Либана. Споразум су 2012. године потписали Иран и Сирија у тренутку разбуктавања грађанског рата у земљи, па је прошао неприметно. Наредне 2013. године оквирни споразум о учешћу у пројекту потписао је и Ирак. Реализацијом пројекта који води конзорцијум у саставу „Тотал“ (Француска) — 40 одсто, „Петронас“ (Малезија) — 30 одсто, „Гаспром“ — 30 одсто, учврстила би се економска превласт шиитске осовине Иран—Ирак—Сирија—Либан.

    С друге стране, долазак јефтиног гаса из Катара у Европу преко територије под контролом сунита поткопао би позиције „Гаспрома“, тј, Русије. А Русија би се са Ираном могла договорити, док са Катаром нема неких великих изгледа у садашњем распореду снага.

    Слику употпуњује и податак да је крајем 2013. године руска компанија „Сојузњефтегас“ постала је прва страна компанија која је добила право истраживања и експлоатације нафте на „Блоку 2“ у сиријским територијалним водама. Према подацима неких експерата, у сиријским водама се налази 14 нафтних басена, које би по залихама могле бити четврте по величини у свету. Потврђене залихе нафте, према подацима „Ојл енд гас џурнала“ износе 2,4 милијарди барела. Већина налазишта се налази недалеко од границе са Ираком, или у централном делу земље. Залихе гаса се процењују на 8,5 билиона кубних метара, наводи се у „Syria Business Law Handbook“ за 2010. годину.

    Жестоке борбе за гасне трасе

    Међутим, енергетска једначина компликује се с избијањем рата. Или је управо она његов узрок. Наиме, најжешће борбе се тренутно воде за градове кроз које пролази гасовод из Мосула: Алеп, Идлиб, Манбиџ, Рака и Дејр ел Зор, као и у регионима где је планирана изградња гасовода између Катара и Турске. Алеп је важан јер је последњи велики град кроз који пролази нафтовод у земљи.

    И турска интервенција у Сирији и борба за Манбиџ дају да се наслуте праве намере Анкаре у тим операцијама. Није она покренула војна дејства због ДАЕШ-а (сетимо се да су саму Анкару оптуживали да сарађује са терористима), нити због Курда (они, али и Турци су амерички савезници, тако да се ово питање могло решити на лакши начин) — све се на крају своди на новац, и то велики новац од нафте. Спекулисало се чак да је у шверц сиријске нафте умешан Ердоганов син. Кад је овај извор прихода пресушио, након интензивног бомбардовања шверцерских колона од стране руске авијације, турски председник је морао нешто да уради. Нафта је почела да пресушује. Ако Турска освоји Манбиџ, Анкара може добити могућност да утиче на систем нафтовода у Сирији.

    Турска и Израел  жеља за регионалном доминацијом

    Ердоган жели да Турска постане чвориште за испоруке енергената у Европу. У овом тренутку Турска 60 одсто гаса добија од „Гаспрома“, има нешто мало свог, док остатак добија из Ирана. Пре него што ће се извинити Русији за обарање Су-24 изнад Сирије, Ердоган се помирио са Израелом. Гледао је како да из ова два мудра политичка потеза извуче што више може. Гасовод који би повезао Израел и Турску пролазио би преко Дамаска. Ако падне влада у Дамаску, овај гасовод ће омогућити Израелу да побољша позиције у својству испоручиоца гаса.

    Израел је 2009. године открио налазиште нафте „Левијатан“ са 3,5 билиона кубних метара гаса и око 1,7 милијарди барела нафте. Њему су потребни потрошачи. Мирењем са Русијом Ердоган враћа у игру „Турски ток“. Истовремено, нада се да ће у перспективи уз помоћ Русије успетии  да наговори Асада да пусти цевовод из Израела. Са два гасна чвора Турска би заиста постала озбиљна транзитна држава и, може се рећи, озбиљна регионална сила која може, ако затреба, натрљати нос и Европи и Израелу. 

    Русија би тако могла да продаје више гаса у Турској и јужној Европи, братски поделивши ово тржиште са Израелцима. Сирија би пак добила могућност да, кад се оконча рат, приходе са новог нафтног поља искористи за обнову земље. Русији остају две војне базе на Средоземном мору и део сиријске нафте. Ово је све, наравно, хипотетички — "шта би било кад би било".

    Са друге стране, са огромним залихама природног гаса (а узгред и са најопремљенијом војском на Блиском истоку), Израел постаје регионална гасна сила која се бори за извозна тржишта. Она намерава да извози гас у Египат, Јордан и Палестину, а наставља преговоре и са Турском. Израел размишља и о изградњи нафтовода преко Кипра до Грчке, али би му више одговарао гасовод преко Сирије за Турску. Дође јефтиније.

    Треба рећи да споразум о реализацији иранског гасовода, као и сиријско-ирачки споразум о извозу нафте са нафтног поља у Киркуку у сиријску луку Бајанис директно штете интересима и Турске, и Израела, искључујући их потпуно из шема испорука.

    У овом тренутку кључ у великој гасној игри држе два играча — Москва и Тел Авив. У току је жестока борба за Алеп — последњи велики град и „кључ“ транспорта енергената преко Сирије. И сви актери су ту: Асад, Иран, Хезболах, Русија, Турска (турски тенкови се такође крећу према њему), терористи, „умерени“, Курди… Ко га освоји, имаће добре позиције за неке будуће гасне преговоре. Кад и ако стане рат.

    Тагови:
    гасоводи, гас, Сирија, Иран, Русија, Турска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога