Слушајте Sputnik
    Застава Србије- илустрација

    Мора ли Србија да изабере рођака у иностранству

    © AFP 2018 / ANDREJ ISAKOVIC
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    0 230

    Извесна врста јавних (у)посленика уверена је да би избором једне геополитичке тачке као савезника и истовремено залупљивање врата блатњавим мамузама некој другој или другим геополитичким тачкама било постигнуто крајње исходиште после кога ће такво друштво практично показати да је благостање могуће.

    Еволуционисти стоје чврсто на становишту да је рад створио човека. Стварање нових добара знојем лица свог — при чему овај термин не треба схватити баш буквално — вертикала је многих политичко-економских дисциплина.

    А шта после опредељења?

    Међутим, постоје и они политички (у)мишљеници чија је главна стратешка окосница срећне и просперитетне будућности — седети и чекати судског позивара за отварање тестамента неког рођака из иностранства. И после, као, крене рахатлук.

    Такви би на истоветан начин, све седећи и бицепсе обликујући, према сопственом казивању унапредили политичко-привредни амбијент државе. Сва срећа па никако да буду у прилици за тако нешто.

    „Србија мора да се определи“, упињу свакодневно на свим каналима комуникације, без иједне додатне речи о томе шта треба чинити после тог опредељења.

    Објашњења нема јер је оваква врста (у)посленика уверена да би чином избора једне геополитичке тачке као савезника и истовремено залупљивање врата блатњавим мамузама некој другој или другим геополитичким тачкама било постигнуто крајње исходиште после кога ће такво друштво практично показати да је благостање могуће. 

    Чини се пак да овакав резон баш и не пије воду и да није могућ чак ни у видео-игрици. Евентуално може краткотрајно да послужи лидерима појединих држава — Србија их има у окружењу — зарад личног угођаја останка у фотељи владара, али са далекосежним последицама по државу и народ.

    Балканска специфичност

    У америчкој спољнополитичкој доктрини, сматрају политички хроничари, Балкан је означен као ватрена линија, односно као простор преко којег треба вршити даљи притисак на Русију. Према тој доктрини, све се чини како би се одржала постојећа безбедносна архитектура региона коју Сједињене Америчке Државе праве од почетка деведесетих година.

    Зато је данас је Београд опет на раскрсници. На путу је ка Европској унији, све земље около су у НАТО-у, већинско расположење народа је усмерено ка Русији, а све више инвестиција је из Кине.

    Истина, још од раније знамо да је Србија на важном геостратешком положају.

    Уочавамо, такође, да су светске геополитичке прилике никад сложеније, прегруписавања су све учесталија, па државотворни политичари и у свету тридесет три пута мере, а једном пресеку.

    Међутим, таква политика неутралности, односно сарађивања и са Западом и са Истоком, не допада се онима који чекају писмо од рођака из иностранства, па зато све оне који се не залажу за увођење санкција Русији сматрају недржавотворним, а државне функционере неодговорним. 

    У питању је класична политика од обале и пребацивања теме на поље бриге за друштво као целину, све зарад и једино појединачних и евентуално ускостраначких интереса.

    Хвала Скоту, онолико

    Док и европски политичари попут Хајнц-Кристијана Штрахеа констатују да Србија не сме себи да дозволи да уведе санкције Русији и да је притом ЕУ лицемерна када то од Србије тражи, пошто и у самој Унији постоје све гласније иницијативе за укидање санкција, у Србији извесне групе траже да се држава брже-боље определи. 

    Срећа у несрећи је што амбасадор САД Кајл Скот поручи да „Србија може да има добре односе и са Западом и са Русијом“. Хвала му, онолико. Да то није рекао и да Србија није добила одобрење, ђутуре би као нација били као гуске у магли. Овако можемо барем главу да дигнемо.

    Скотово одобрење поменутима који говоре о неодговорности функционера и бусају се назови државотворном политиком и бригом никако не смета. Они су ујака у иностранству већ изабрали. За њих. 

    Све српске дипломате, од првог проте Матије Ненадовића до данашњег Ивице Дачића, имале су готово исте муке.

    Држава у светским оквирима мора да се креће између кишних капи. Нема друге.

    Томе у прилог недвосмислено говори и историјско искуство према коме мали не могу против великих, ако већ неће са њима. Пракса међународних односа такође показује да је у питању сурова дисциплина у којој ретко кад постоји поправни испит.

    А рођак из иностранства? Историја Србија је превише дуга да би јој будућност била неозбиљна и скројена решењима на о-рук.

    Слично:

    Скот: Можете да имате добре односе и са Западом и са Русијом
    Србија се на Западу чита, пише и изговара – УЦЕНА
    Запад умислио да је бабица, а Србија недоношче
    Руси не долазе, одавно су у Србији
    Тагови:
    европска политика, Исток, Запад, америчка спољна политика, санкције Русији, војна неутралност, НАТО, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога