Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Патрик Демпси у улози Расколњикова у телевизијској адаптацији романа Злочин и казна Фјодора Достојевског из 1998. године

    Можда је и Достојевски био Американац

    © YOutube/RetroTrailerspot
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    3772
    Пратите нас

    У Русији је пре неких 150 до 200 година живео неки писац по имену Фјодор. Презивао се Достојевски. Живео је прилично бедно, а у младости је због својих неподобних политичких ставова једва избегао смртну казну. Робију није успео да избегне, па нам је, поред осталог, оставио у аманет своје записе о том вишегодишњем мучном искуству.

    Писао је углавном романе, ту и тамо приче, волео је и да пише писма. Што би рекли модерни познаваоци литературе — скрибоман! Из неког разлога је уврштен у школску лектиру у Србији и никако да се неко досети да га одатле избаци. Шта кога брига да ли је неки маргинални студент желео да убије неку бабу-зеленашицу или су се тамо нека браћа сатрла питајући се шта би било када би Исус поново сишао међу људе. 

    Ми смо, каже један несумњиво врсни познавалац књижевности, одрасли на америчкој култури, те „ако нешто читамо — читамо америчко“. Он, додуше, уочава да се у последње време „помиње и (тај) Достојевски као писац“. 

    Ко ли форсира тог Достојевског? Сигурно Путин и Руси, они су почели у све да мешају прсте, па и у књижевност. Иако је све мање оних који читају књиге, треба ширити руску пропаганду и кроз литературу, макар и међу оних два до три одсто доколичара који време убијају старомодним видом читања.

    Америчка књижевност и српски читаоци

    Уз најбољу намеру да се не огрешимо о неко велико светско књижевно име, покушаћемо да се сетимо најпознатијих америчких писаца који су обележили наше детињство, одрастање и младост. Марк Твен, Џек Лондон, Џером Дејвид Селинџер, Едгар Алан По, Ернест Хемингвеј. Био је ту и Вилијем Фокнер, мада, искрено, нисам сигурна да је много људи прочитало његов роман „Бука и бес“.

    Списак великих америчких књижевника је далеко већи, и штета је што у нашим лектирама нема, рецимо, комада Тенесија Вилијамса. Ту су и Џек Керуак, Курт Вонегат, или наслови попут „Убити птицу ругалицу“ Харпер Ли и „Доручак код Тифанија“ Трумана Капотеа и, неизоставно, легендарни роман „Прохујало с вихором“ Маргарет Мичел.

    Ако бисмо инсистирали на томе да се сетимо свих америчких књижевника који заслужују да буду споменути, списак би се вероватно продужио унедоглед. То нам, међутим, није намера. Поента је у томе да, колико год да је изванредних имена изнедрила америчка књижевност, она није укорењена у српску културу. 

    Ми не читамо америчко, бар када је о књижевности реч… Осим ако извесни литерарни стручњаци под књижевност не подводе писанија Данијеле Стил, Сиднија Шелдона и њима сличних. Или их је Нобелова награда за књижевност, недавно додељена Бобу Дилану, охрабрила да све стихове које смо икада научили певајући уз америчке поп и рок бендове прогласе књижевношћу. Руку на срце, онда смо се заиста начитали америчког. 

    Руске библијске дилеме

    С друге стране, онај горепоменути Достојевски (узгред, епилептичар) имао је прилично велико друштво сународника чије су књижевне творевине задавале муке бројним генерацијама лењиваца у школским клупама и утицале на морални и емотивни развој марљивих и љубопитљивих ђака. 

    Живели су у том златном 19. веку и извесни Александар Пушкин, Михаил Љермонтов, онда онај Гогољ што је трошио мастило на некакве мртве душе и шињеле, па онај неописиви скрибоман Лав Толстој (он је „загазио“ и у 20. век). Он је, иначе, посебно драг управо Американцима, који су снимили бројне филмске екранизације његових дела. Нарочито им је интригантна она несретница Ана Карењина што се бацила под воз. 

    Амери воле и оног апатичног Антона Чехова, посебно у позоришту — просто се утркују ко ће пре да постави неки од оних његових комада с пиштољима који морају да опале у последњем чину. Тај амерички утицај је видљив и у Србији, па се и код нас радо изводе и гледају Чеховљеве драмске творевине. (Можда би требало да га придодамо америчком списку…)

    Био је ту и извесни Максим Горки, а нешто касније појавио се и неки Михаил Булгаков. Писао је свашта, али су креатори програма лектире у нашим школама из неког разлога одлучили да ђацима наметну читање његовог романа „Мајстор и Маргарита“. Врсним познаваоцима књижевности вероватно није јасно због чега је овај роман један од најпопуларнијих класика не само међу читаоцима у Србији него и широм света.

    Читали смо (неки са задовољством, а неки јер су морали) и стихове Владимира Мајаковског и Сергеја Јесењина. Обојица су с овог света отишли под мање-више неразјашњеним околностима — можда да их због тога, ипак, уклонимо с руског списка? Верујемо да би овај критеријум задовољио врсне познаваоце књижевности.

    Усудимо ли се да искорачимо из области обавезне школске лектире, намећу нам се и имена разних других руских „скрибомана“: Ане Ахматове, Марине Цветајеве, Јевгенија Замјатина, Ивана Буњина… Но добро, ни овај списак не треба да нас одведе унедоглед. 

    Ах, да, заборавили смо и оног Набокова опседнутог педофилијом. Уосталом, он се ионако одрекао руског језика, побегао у Америку и одлучио да ствара на енглеском. Можда бисмо њега могли да придодамо оном америчком списку.

    Ако се водимо критеријумима врсних познавалаца књижевности, на списак америчких књижевних величина бисмо могли да допишемо и име Бориса Пастернака, пошто је, вероватно, мало оних који су после чувеног холивудског (тј. америчког) хита из средине шездесетих и брилијантног Омара Шарифа у улози доктора Живага, имали живаца да губе време на читање истоименог романа руског нобеловца. 

    Како год, српски читаоци воле руске писце

    Већина домаћих издавача рећи ће вам, притом, да је руска књижевност и даље једна од најтраженијих међу читаоцима у Србији. Дела савремених руских писаца и даље се неуморно преводе, а Захар Прилепин, Људмила Улицка, Виктор Јерофејев, Татјана Толстој и Виктор Пељевин само су нека од имена која имају бројне верне поклонике међу овдашњим читаоцима.

    Ти Руси, иначе, воле да се баве неким мрачним темама. Зашто бисмо се питали има ли бога, у чему је смисао човековог постојања на земљи, да ли је морално убити неку покварену бабу или зашто је Наполеон изгубио рат? Чему враћање на библијске дилеме и чепркање по прошлости? Зар нису секс, дрога и насиље оно чему тежимо? 

    Задржимо се, међутим, још мало у свету писане речи. Ако као модел читаоца узмемо просечног српског ђака (мада је ова врста уопштавања крајње незахвална), можемо претпоставити да је читао само оно што му је било понуђено у лектири. А ту лектиру су чинили превасходно домаћи и европски (!) писци и песници. Андрић, Црњански, Крлежа, Ћопић, Његош, Шекспир, Гете, Сервантес, Балзак, Флобер… понеки генијални Американац и они силни Руси што их малопре набројасмо. 

    Поп култура јесте америчка

    Не би било поштено да оспоримо чињеницу да је америчка култура, популарна америчка култура, доминантна међу младим генерацијама на југословенском и многим другим просторима већ више од пола века. Не може се замислити стасавање младог човека без рокенрола, холивудских филмова, међу којима, иако је то данас тешко прихватити, има на стотине истинских ремек-дела.

    То, међутим, није књижевност (осим ако, као што смо већ напоменули, не подесимо параметре тако да вода потече ка нашој воденици). Ако дозволимо себи да будемо злуради, можемо да приметимо да ни многи од аутора тих ремек-дела нису били Американци — ни Чарли Чаплин, ни Алфред Хичкок, ни, рецимо, Милош Форман. 

    Када је, међутим, реч о класичној књижевности, уметности, музици, позоришту, ликовном стваралаштву, наша култура је махом укорењена у европском стваралаштву, укључујући и руско. Ни Леонардо да Винчи, ни Микеланђело, ни Салвадор Дали, ни Пабло Пикасо, ни Василиј Кандински нису били Американци. Ни Моцарт ни Бетовен нису допловили до нас из Новог света, као ни Бородин или Чајковски.

    Дакле, саветујемо врсним познаваоцима књижевности да се сете да међу нама има и оних који заиста воле да читају пре него што реше да нам објасне како је читање натписа на лименкама кока-коле књижевност.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    лектира, поп култура, америчка књижевност, руска култура, књижевност, Холивуд, школа, Руска књижевност, филм, Јохан Волганг Гете, Вилијем Фокнер, Људмила Улицка, Татјана Толстој, Михаил Љермонтов, Петар Чајковски, Захар Прилепин, Лав Николајевич Толстој, Антон Павлович Чехов, Вилијам Шекспир, Фјодор Михајлович Достојевски, Александар Пушкин, САД, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога