Слушајте Sputnik
    Дете са оружјем

    Да ли васпитни систем ствара убице

    © Фото: Pixabay
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    1631

    „Доминантна је та професионална психолошко-педагошка струја која говори о срећној деци, да треба да учинимо све нашој деци да буду срећна у детињству с претпоставком да ће они одрасти у одговорне, одрасле и функционалне људе. Међутим, то се не дешава јер они онда постају нарциси и не желе да одрасту“, каже психотерапеут Зоран Миливојевић.

    Случај тројице малолетника из Новог Сада који су запалили двојицу бескућника од којих је један преминуо услед повреда, осим што је узбуркао јавност, отворио је и питање шта ће бити са дечацима који по закону не подлежу кривичној одговорности.

    Иако стручњаци кажу да то што нема кривичне одговорности не значи да се не може применити читав низ мера социјалне политике из сфере породичног права, које ће бити аналогне кривичним санкцијама за малолетнике, само неколико дана после инцидента појавила се прича о једном од њих који и даље бесциљно лута улицама Новог Сада док његови родитељи нису код куће, „у којој у веома лошим условима живи најмање троје деце и још толико одраслих“.

    У међувремену, „у раду стручњака Центра за социјални рад у Новом Саду у организовању заштите једног од тројице малолетника који су запалили бескућника, било је пропуста“, констатовала је надлежна комисија након обављеног надзора над стручним радом у том центру и прегледа досијеа корисника.

    Да ли су деца одговорна?

    Психотерапеут Зоран Миливојевић подсећа да се инцидент догодио око три сата после поноћи и поставља питање како у тој институцији није примећено да то дете није ту, а у случају друга два дечака питање је шта је радила породица.

    „То је урађено у групи, а у групи се формира оно што зовемо психологија чопора, што значи да појединци престају да се осећају одговорно јер дели се одговорност са члановима групе и појављује се динамика доказивања“, каже Миливојевић за Спутњик.

    Кад је реч о чињеници да малолетници не подлежу кривичној одговорности до 14. године живота, то је због тога што се апстрактно мишљење код деце у пуном облику јавља тек у том узрасту, зато што се сматра да пре тога не могу добро да предвиде последице својих дела, односно да не разликују добро од зла, додаје он.

    „Тако да је њихова личност у процесу формирања и због тога не можемо да говоримо о неком поремећају личности јер се деца тек склапају као личности и због тога је такав законски став, заснован на развојној психологији, моралном развоју итд“, објашњава Миливојевић.

    Апсурд и самоодбрана

    Он претпоставља да ће дечаци бити подвргнути неком третману Центра за социјални рад којим би требало да се утврди каква је ситуација у породици и школи и вероватно ће се са њима интензивно радити. Миливојевић сматра да дечак који је запалио бескућнике може да се социјализује и промени.

    „Може, јер он се као личност тек изграђује. Ово је један трагичан догађај, он је проузроковао смрт друге особе и тај ће поступак обележити цео његов живот, али то може бити разлог да се он промени и да схвати да су ствари озбиљне и да други људи могу да настрадају. Да ли ће успети или неће, ми не знамо, али верујем да ће имати екипу васпитача и психолога који ће усмеравати њега и родитеље како да раде са њим, а могуће је, ако је он тешко занемарен, да буде одузет породици и стављен у неку другу где ће га другачије васпитавати и контролисати“, каже Миливојевић.

    Коментаришући недавни случај напада ученика на професора у једној школи, Миливојевић је рекао да је професор покушао да се одбрани, био би оптужен за насиље, што је једна апсурдна ситуација и нешто потпуно ирационално, јер људи имају право на самоодбрану.

    Права без обавеза

    „Тако и наставници имају право кад их неко шамара да се томе физички супротставе. Мислим да имамо велики проблем у школама због тога што су учитељи и наставници застрашени од стране система. Немају никаква права, осећају се немоћно и нису ауторитети тој деци, а родитељи су различити“, оцењује он.

    Велика већина родитеља су одговорни и социјализују своју децу, али имамо и велики проблем сиромаштва у Србији, па родитељи да би деци омогућили основне потребе раде у две смене, па су деца занемарена и као таква и помало дивља и насилна.

    „Имамо и ту категорију размажене деце којој родитељи све дозвољавају, која немају границе и та децу су такође врло насилна кад неко не жели да им дâ оно што желе или, им се супротстави“, објашњава Миливојевић.

    Према његовим речима, имамо велики проблем са младима који креће од васпитног модела јер се „претерано промовишу дечија права а заборављају дечије обавезе“.

    Системски хаос

    „Доминантна је та професионална психолошко-педагошка струја која говори о срећној деци, да треба да учинимо све нашој деци да буду срећна у детињству с претпоставком да ће они одрасти у одговорне, одрасле и функционалне људе. Међутим, то се не дешава јер они онда постају нарциси и не желе да одрасту. Значи, мора и љубав, али мора и дисциплиновање деце. Мора и конфликт јер дете ће бити најсрећније ако му испуњавате жеље, али онда неће научити да их обузда и прихвати границе, неће имати самодисциплину нити ће бити успешно, а постоје и разни ризици од девијантних понашања“, упозорава наш саговорник.

    Према његовим речима, код нас влада „системски хаос“ у коме би требало више да се посветимо деци, али не на такав начин да их обожавамо и онда кад се појаве овакви проблеми да се крстимо, него да видимо шта је најбоље за дете у контексту родитеља, односа са породицом, ширег амбијента, школе.

    „Мислим да смо у том процесу, али смо га тек започели“, оцењује Миливојевић.

    И агресор и жртва

    Коментаришући идеју в. д. директорке новосадског Центра за Социјални рад да би дечаке евентуално требало сместити у још незавршену Сигурну дечју кућу, Миливојевић каже да су Сигурне куће намењене жртвама насиља, док ова деца имају и васпитни проблем.

    То дете јесте и агресор, починилац таквог дела које је имало смрт као исход, али је истовремено и жртва занемаривања, додаје он.

    „Слична прича се односи и на одрасле криминалце и они су имали разне трауме у детињству, али их ипак сматрамо одговорним за своје поступке, тако да од овог детета не треба правити жртву већ га убацити у неки васпитни програм. То је оно што му треба, а не сигурна кућа у којој ће да се крије“, каже Миливојевић.

    Уместо Сигурне куће, Миливојевић подсећа да у Београду постоји Свратиште за децу и додаје да је јако добра идеја да кад већ имамо децу која без контроле лутају градом, постоји место где они могу да сврате и да се забаве, а „не да лутају улицама и баве се ситним криминалом“.

     

    Тагови:
    размажена деца, малолетници, васпитање, насиље, жртве, образовање, сиромаштво, Центар за социјални рад, Зоран Миливојевић, Нови Сад, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога