Слушајте Sputnik
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 232
    Пратите нас

    Кратко подсећање на пет великана који су преминули 2016. године.

    Осим по догађајима који су изменили свет попут „брегзита“, победе Доналда Трампа на америчким председничким изборима и ослобођења Алепа, 2016. годину ћемо памтити и као годину у којој је као никад пре преминуло мноштво неспорних великана.

    Број великана који су напустили овај свет 2016. године је толики да је тешко и пребројати их, а у појединим периодима године изгледало је да је „црни низ“ последица неке нове куге која коси оне који су задужили човечанство.

    Пред сам крај „уклете“ 2016. године, срушио се руски војни авион у којем су страдала 64 члана Ансамбла „Александар Александров“, некадашњег хора Црвене армије.

    Дејвид Боуви — већи од британске аристократије

    Два дана након што је прославио 69. рођендан и објавио 27. студијски албум, после 18 месеци борбе са канцером, преминуо је Дејвид Боуви, један од најзначајнијих музичара 20. века. Боуви је отишао као што је и живео — у великом стилу.

    Давид Боуви током концерта у Бечу
    © REUTERS / Leonhard Foeger/Files

    Тек што је објавио одличан тестаментарни албум „Блек стар“, којим је обрадовао обожаваоце широм планете, Боуви нас је изненада напустио. Изненада, јер до објаве смрти само узак круг најближих знао је да води вишемесечну борбу са болешћу која га није спречила да под старе дане објави још једно ремек-дело.

    Боуви је последњих петнаестак година живота провео у „илегали“, далеко од светлости позорница. После инфаркта 2003. године живео је повучено у Њујорку, а у медијима су се повремено појављивале приче како је дигао руке од свега не би ли се посветио васпитању малолетне ћерке. А онда је за свој 66. рођендан, 8. јануара 2013. године, објавио један од најбољих повратничких албума у историји — „Некст деј“, који је право ниоткуда запосео врхове светских топ-листа. Уз то, Боувију је успело да у ери интернета и таблоида „сакрије“ од глобалне јавности вишемесечни рад на повратничком албуму.

    О утицају Боувија на музику, филм и моду написани су милиони страница, али постоји једна анегдота која показује шта га је то издвајало од гомиле оматорелих рокера његове генерације. За разлику од бројних колега који су једва дочекали да се „огребу“ за племићку титулу, Боуви је два пута одбио част коју је намеравала да му укаже британска краљица.

    „Никада нисам имао намеру да прихватим тако нешто. Нисам за то радио целог свог живота.“

    Умберто Еко — интелектуални суперстар у ери површности

    Један од највећих светских писаца и филозофа Умберто Еко преминуо је 19. фебруара у 85. години. Еко, који је светску славу стекао филозофско-детективским романом „Име руже“, само је још један у низу великана књижевности (Толстој, Борхес, Киш…) који је остао ускраћен за Нобелову награду.

    Умберто Еко
    © REUTERS / Andrea Comas

    Један од најпознатијих светских интелектуалаца, филозоф, естетичар, семиолог, теоретичар књижевности, есејист и историчар средњег века, успео је да у веку осредњости и медиокритета постане глобални интелектуални суперстар.

    Омиљена тема његових књижевних дела биле су теорије завере и лажни митови, којима се бавио од средњовековног периода у „Имену руже“, до наших дана у последњем роману „Нулти број“ у коме је сецирао све теорије завере модерне Италије од убиства Папе Јована Павла Првог до „последњих дана“ Бенита Мусолинија. У „Нултом броју“ описао је и модерну медијску индустрију базирану на таблоидима, чији циљ није информисање јавности, већ су то изнуде и уцене газдиних противника.

    Био је познат и као један од најбољих есејиста друге половине 20. века. У једном од најпознатијих и најцитиранијих есеја — „Фашизам: Зло у десет тачака“ — упозорио је човечанство да се фашизам „може вратити и под најневинијом маском“.

    „Губитници, као и самоуки, увек поседују много шира знања од победника, али ко жели да буде победник, мора да овлада само једном облашћу, а не да губи време да их све упознаје, док је задовољство ерудиције препуштено губитницима. Што више тога неко зна, то му мање тога иде како треба.“

    Гага Николић — симбол урбаног Београда

    Ако постоји особа за коју се може рећи да је била симбол урбаног Београда онда је то велики глумац Драган Гага Николић (преминуо 11. марта у 73. години). Урбаног, не у смислу снобизма Стеријине Феме из „Покондирене тикве“, коме је „урбанлук“ само вербални параван за неталентоване људе и творевине настале у градским срединама, већ у смислу аутентичног духа града који је око 40 пута кроз историју био сравњен са земљом.

    Гага Николић, један од најбољих југословенских глумаца свих времена, био је симбол управо свега оног најбољег по чему се Београд разликовао од градова сличне величине у свету и осталих урбаних центара у региону. И мангуп и шмекер.

    Глумац који је могао да одигра све и на филму и у позоришту имао је једну велику ману — није умео да пева, али је и ту ману претворио у предност. Ако не верујете, погледајте филмове „Кад будем мртав и бео“ или „Ко то тамо пева“ (званично, најбољи српски филм свих времена).

    Иако је био звезда какву скоро, вероватно, нећемо имати, Драгана Николића је, као и све истинске великане, читавог живота красила скромност, увек са две ноге на земљи, никад не дозвољавајући себи да „полети“. Без обзира на славу.

    „Себи никада нисам дозволио да мислим да сам најбољи или на неки начин велики. Мислим да је то својство будала — веровати да си неко други.“

    Бата — звезда већа и од Тита

    Ако је Гага Николић био симбол урбаног Београда, онда је Велимир Бата Живојиновић (преминуо 22. маја у 83. години) био симбол „народског“ човека не само Србије, већ и целе Југославије. Ово не значи да један искључује другог, напротив, они су били две стране исте медаље која се зове најбоље од српске глуме. А били су и велики пријатељи.

    Бата Живојиновић вероватно је Гинисов рекордер по броју улога на филму. Кажемо вероватно, јер нико, па ни чувени филмски сајт ИМДБ, није успео да изброји све филмове у којима је играо. О Батиној хиперпродукцији говори податак да својевремено такмичари „Квискотеке“, квиза у којем су се такмичиле свезналице, нису успели да наведу пет домаћих филмова у којима није глумио.

    Иако је славу стекао у партизанским филмовима и комедијама, Бата је остварио и низ запажених улога у филмовима „црног таласа“. Изгледа да Саша Петровић и Жика Павловић нису успевали да направе филм без „првог партизана" југословенске кинематографије. И једине јавне личности СФРЈ чија је популарност претила да престигне Титову. А и Маршал је обожавао Бату.

    У сцени секса у филму „Лепа села лепо горе“, када на радију водитељ објави вест да је Маршал умро, уплакани љубавници, настављајући „акцију“, у сузама се питају: „Како ћемо живјети без Тите?“. Режисер „Лепих села" Срђан Драгојевић често је говорио да је Бата наш најбољи глумац свих времена, а у свом најбољем филму наменио му је улогу Гвоздена која би се могла дефинисати као Батин омаж самом себи. После Батине смрти, поставља се питање: Како ћемо снимати без Бате?

    „Радио сам свој посао, изводио глумачке радове, ништа друго. Нисам живео туђе животе, својим сам био задовољан. Половину филмова у којима сам глумио нисам ни гледао. И, право да вам кажем, доста тога једва да је и вредно помена“.

    Фидел — доказ да је другачији свет је могућ

    Ако је политика уметност могућег, онда је вишедеценијски кубански лидер Фидел Кастро отишао корак даље и доказао да је, у његовом случају, уметност немогућег.

    „Ел Команданте“ (преминуо 26. новембра у 90. години), сигурно један од највећих лидера друге половине прошлог века, успевао је да дуже од 50 година опстаје на власти, упркос сталним напорима најближег и веома моћног суседа да га пошаље на „ђубриште историје“. Познато је да у том периоду лидери много већих и моћнијих држава нису ни десети део тог времена успевали да остану на власти пркосећи Сједињеним Државама.

    Осим што је избегао 683 покушаја атентата (Гинисов рекордер) и успео да од земље под полувековним санкцијама начини, по економским параметрима, најуспешнију државу Латинске Америке, Фидел Кастро је био вероватно највећи лидер друге половине 20. столећа и зато што је у пракси доказао да је другачији свет могућ. И то у „дворишту“ Сједињених Држава.

    Пример Кастрове Кубе која не пристаје да буде само куплерај и хотел за америчке богаташе следили су многи латиноамерички лидери од покојног Уга Чавеза, Ева Моралеса, Луле да Силве, Кристине Киршнер…

    „Почео сам револуцију са 82 човека. Ако бих морао поново кроз то да пролазим, урадио бих то са 10 или 15 људи и апсолутном вером. Није битно колико си мали ако имаш чврсту веру и план акције.“

     

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Слично:

    Боуви и седам величанствених (видео)
    Чепурин: Сећаћемо се Бате као антифашисте и пријатеља Русије
    Пријатељи, колеге, поштоваоци — опроштај од великана српског глумишта
    Дејвид Боуви — крај једне ере
    У Латинској Америци слобода се каже Фидел (фото)
    Батина „мрачна прошлост“ — и Џон Вејн је био „нациста“
    Боуви — црна звезда (видео)
    Кустурица: Кастро је био сличан Светом Сави
    Тагови:
    преминули, умрли, Драган Николић, Умберто Еко, Дејвид Боуви, Бата Живојиновић, Фидел Кастро, Куба, Италија, Велика Британија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога