Београд+ 19°C
Ниш+ 21°C
Слушајте Sputnik
    Срби у Бечу обележили Дан победе.

    Етикета ратнохушкача Србима који не климају главом

    © Tanjug/ Зоран Мирковић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    22438936

    Где је граница међустраначке борбе појединих опозиционих странака, а где поткопавање суверенитета земље.

    „Да је у Србији била спроведена лустрација, за коју се Лига социјалдемократа Војводине најдоследније залагала, данас не бисмо дошли у ситуацију да нас Милошевићеви портпароли злочина поново свађају са суседима и хушкају на нове сукобе“, карактеристична је реакција председника ЛСВ Ненада Чанка на став шефа српске дипломатије Ивице Дачића о политици коју земље региона воде према Србији и најаву неке врсте реципроцитета према њима.

    „Србија ће играти конструктивну улогу у решавању проблема у региону, али би могла да гласа против интереса суседних земаља које нису подржале Србију у за њу важним питањима, као што су признање Косова или његово чланство у Унеску“, прецизирао је Дачић.

    Чанак је Дачића назвао „модерним квислингом“, а Дачић му истом мером одговорио, показујући да је озбиљан према питању реципроцитета у односима. Такође, ни лидер ЛДП Чедомир Јовановић као да не пропушта ниједну прилику да удари „пацку“ званичницима Србије који нису спремни само да климају главом на захтеве и уцене суседа.

    На страну страначка препуцавања и начини борбе на политичком тржишту, али је питање где је граница опозиционог и међустраначког реаговања, и када такво чињење улази у поље угрожавања државотворне политике?

    Губитничка прича из прошлости?

    Према мишљењу аналитичара Александра Павића, постоји догма која је на политичкој сцени присутна од почетка распада Југославије.

    Чанак је, истиче он, реликт униполарног света и живи у прошлости према којој Срби морају да буду криви за све и где је једини рецепт мира да сви други имају право да траже и остварују своја права, само Срби немају.

    „Срби не смеју да замере другима кад они имају своје максималистичке захтеве, а с друге стране Срби не треба да имају никакве захтеве који су легитимни, већ треба да се помире са тиме да они једноставно треба да ћуте да би било мира у кући“, подвлачи Павић.

    При таквој врсти догме, сугерише он, све што разруши ту конструкцију је окарактерисано као ратнохушкачко.

    „Значи, нема Србија право да има своје интересе, зато што је то дестабилизујуће. А зашто је дестабилизујуће, па зато што то смета свим српским непријатељима“, оштар је Павић.

    Чанкова нарација је, констатује саговорник Спутњика, титоистичка, југословенска прича, која је потпуно превазиђена и огледа се у томе колика је подршка Чанку у бирачком телу.

    Стара прича деценијских супарника?

    Један од начина опозиционог деловања, како за Спутњик констатује социолог Владимир Вулетић, јесте контрирање свему ономе што уради власт.

    Међутим, сугерише он, у овом случају није у питању таква врста опозиционог деловања, већ је реч о озбиљнијем проблему који се тиче дефинисања шта је државотворна политика Србије.

    У том смислу, додаје, постоји разлика, и та разлика није од јуче, међу политичким странкама у Србији.

    „Није случајно да су управо с једне стране министар спољних послова Дачић и са друге стране Чедомир Јовановић и Ненад Чанак. То на који начин Србија треба да се понаша у региону и каква јој је генерално позиција зависи од тога на коју се, да тако кажем, светску силу ослања или коју светску силу сваки од ових политичара види као некога ко би требало да у региону има одлучујућу реч“, конкретизује Вулетић.

    Оно о чему говори Дачић, а поготову не оно о чему говоре Јовановић и Чанак, према Вулетићевом мишљењу није нешто што је дефиниција државне политике Србије.

    „Државна политика Србије је доста јасно дефинисана, иако многима није по вољи зато што делује неодређено, али делује неодређено пре свега ако се посматра из једне од перспектива, било западне, било руске. А кад се посматра баш из перспективе Србије, која је некако стицајем околности и стицајем прилика на клацкалици, онда делује јасно“, прецизира Владимир Вулетић.

    Дачић с једне стране, и Јовановић и Чанак с друге стране, како сугерише Вулетић, представљају компоненте различитих визија које би, да се само они питају, биле много чистије, али је питање да ли би Србија од тога имала много користи.

    Слично:

    Дачић: Нешто је труло у принципима данског дипломате
    Дачић: Кад се плаше чоколадица, плашиће се и летећих „канти“
    Чанак: Одустати од руске војне базе у Нишу
    Гађа ли Чанак на сувереност Босне и Херцеговине?
    Тагови:
    земље региона, ратнохушкачки, државотворност, Ненад Чанак, српска опозиција, Ивица Дачић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога