Слушајте Sputnik
    Винстон Черчил, бивши премијер Енглеске

    Зашто је Черчил планирао нуклеарни напад на Совјетски Савез

    © AFP 2018 /
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Оливера Икодиновић
    3520

    Пре тачно четврт века председници Русије и САД, Борис Јељцин и Џорџ Буш, потписали у Кемп Дејвиду декларацију о престанку непријатељстава двеју земаља, чиме је формално завршен Хладни рат. Али упркос томе и даље постоји велики број оних који тврде да тај рат никада није ни био завршен и да траје и данас.

    Период који је формално трајао од краја Другог светског рата до распада Совјетског савеза (1945—1991) био је обележен политичким и војним тензијама, економским и пропагандним „сукобима“ између Совјетског Савеза и земаља Источног, САД и Западног блока.

    Ипак, главно обележје тог рата била је трка у наоружању између две силе — СССР-а и САД и стална опасност од избијања рата великих размера.

    САД су оптуживале СССР за ширење комунизма светом, а СССР је оптуживао САД за империјализам и контрареволуције. корејски, вијетнамски и авганистански рат представљали су неке од оружаних сукоба две идеологије, мада се САД и СССР никада нису директно сукобиле, већ кроз наоружање других земаља.

    „Ако говоримо о Хладном рату као о периоду супротстављања двају блока — комунистичког, на челу са СССР-ом, и капиталистичког, на челу са САД, тај рат у ужем смислу речи је завршен поразом СССР-а, мада међу историчарима нема јединственог мишљења када се то догодило: да ли после пада Берлинског зида, распада СССР-а, потписивањем декларације Буша и Јељцина или неколико година раније. Али ако се тај проблем сагледа шире, може се видети да Хладни рат није ни престајао у последњих 150 година — требало би се сетити конфротације британске империје као јаке морске државе и руске империје као велике копнене државе. Притом, није толико важна идеолошка компонента — у стању Хладног рата биле су две монархије — британска и руска, комунистички СССР и демократска Америка и, на крају, демократске САД и демократска Русија“, каже за Спутњик Михаил Мошкин, заменик уредника политичке рубрике листа „Взгљад“.

    Експерт додаје да су се совјетски и руски лидери, Горбачов и Јељцин, искрено надали да ће се сукоб окончати, да ће Русија ући у тзв. заједницу развијених демократских држава са либералним политичким системом, али да се то завршило покушајима спољног мешања и управљања, па се временом схватило да је „Хладни рат константа у којем се може или изгубити или бити достојан противник“.

    Председник Русије Борис Јељцин и председник САД Џорџ Буш
    © Sputnik / Јуриј Абрамочкин
    Председник Русије Борис Јељцин и председник САД Џорџ Буш

    Термин „Хладни рат“ сковао је писац Џорџ Орвел 1945. године, у контексту критике двеју сила и њихове глобалне политике, а званично га је у политици први употребио Бернард Барух, саветник америчког председника Харија Трумана, током једне дебате у америчком Конгресу 1947. године.

    Ипак, сматра се да је конференција на Јалти, одржана у фебруару 1945, на којој су учествовали лидери СССР-а, САД и Велике Британије — Стаљин, Рузвелт и Черчил, омогућила кројење карте света након Другог светског рата, и запечатила блоковску стратегију, стварање „гвоздене завесе“ и почетак Хладног рата између комунистичког Истока и капиталистичког Запада.

    Као повод за почетак Хладног рата узима се и Черчилов славни говор из Фултона (САД), када је рекао да се над Европом „надвила гвоздена завеса“ мислећи на Стаљинов утицај на источни део континента и када је практично позвао на рат против СССР-а.

    „Од Шчећина на Балтику до Трста на Јадранско мору, ’гвоздена завеса‘ се спустила широм континента. Иза те линије налазе се престонице старих држава Централне и источне Европе: Варшава, Берлин, Праг, Беч, Будимпешта, Београд, Букурешт и Софија; сви ти чувени градови и становништво око њих налази се у ономе што морам назвати ’совјетском сфером‘, и сви су објекти, у овом или оном облику, не само совјетског утицаја, већ и врло велике и у неким случајевима растуће контроле Москве“, рекао је Черчил.

    Касније су тајни извештаји ФБИ показали да је Черчил планирао да заједно са САД покрене превентивни нуклеарни напад на Совјетски Савез како би зауставио продор комунизма на Запад.

    Суперсила, на чијем је челу у то време био Стаљин, не би се могла супротставити таквом нападу јер је СССР успешно тестирао нуклеарну бомбу тек 1949. године.

    Идеолошко оправдање Хладног рата појавило је 1947. године. То је била доктрина председника САД Харија Трумана, који је тврдио да је конфликт капитализма са комунизмом нерешив и да је задатак САД одбацивање комунизма на границама СССР-а.

    Сукоб двеју сила је временом само растао. САД су почеле да окружују СССР војним базама, а до 1948. године у Великој Британији и Западној Немачкој били су размештени први бомбардери са нуклеарним наоружањем, усмереним ка СССР-у. Совјетски Савез је тражио од Турске да дозволи размештање совјетске војно-морске базе у црноморском мореузу. Такође, совјетска Влада је рачунала и да ће вратити територије у Закавказју, које су 1921. године предате Турској.

    Политички и идеолошки сукоби између комунистичког и западно либералног система су захватили цео свет.

    Тензије су расле на свим фронтовима, па и војним — корејски, вијетнамски и авганистански рат…

    Расли су и војни расходи, стварани су војни савези — НАТО, Варшавски пакт, Пацифички пакт (АНЗУС)… У Европи је дошло до подела, а СССР и САД су започеле трку у наоружању.

    У оба табора дисиденти су били изложени репресији: у СССР-у и земљама Источне Европе људи су хапшени, а понекад, и стрељани због оптужби за космополитизам, а Запад је осуђивао тајне комунисте и совјетске агенте.

    Након уласка совјетске војске у Авганистан, САД су СССР-у наметнуле економске санкције. Амерички председник Роналд Реган је 1983. године СССР назвао „империјом зла“ и изнео идеју о „Стратешкој одбрамбеној иницијативи“ — космичким системима, који би требало да заштите САД од нуклеарног удара.

    Када је Горбачов 1985. стао на чело СССР-а најавио је политику широких реформи и успостављање односа са капиталистичким земљама.

    Упркос чињеници да се није договорио са Реганом о смањењу нуклеарног оружја у Европи, сматрало се да су први кораци ка окончању Хладног рата били направљени.

    То питање касније су покренули и Јељцин и Буш у Кемп Дејвиду, 1. фебруара 1992. године. Они су разматрали Јељцинову иницијативу о смањењу броја нуклеарних бојевих глава до 2.500 са сваке стране, али нису постигли договор.

    Ипак, резултат тог састанка је била заједничка декларација, у којој је наведено да „Русија и САД не сматрају једна другу потенцијалном противницом“ и да намеравају да граде односе „засноване на пријатељству, партнерству и узајамном поверењу“.

    Многи руски (и западни) експерти кажу да упркос тој декларацији Хладни рат, ипак, није завршен.

    „Од тренутка када се Русија, Путиновим доласком на власт, уздигла и вратила статус силе и велике независне државе, Хладни рат је настављен. Као важан моменат издвојио бих ’минхенску реч‘ из 2007, када је Путин рекао да ће Русија водити независну политику, без обзира на мишљење међународне заједнице, које је у ствари мишљење САД. Без сумње, одређени катализатор је и присаједињење Крима Русији. Да ли ће се сукоб завршити доласком Доналда Трампа, велико је питање. Даље јачање Русије као независног играча биће пропраћено погоршањем Хладног рата, а бојим се и да ће Трамп бити талац логике конфротације. Сви се надамо да ће доћи до смањења тензија и нормализације, али бојим се да је Хладни рат константа, у овој или некој другој форми“, закључио је Мошкин.

    Тагови:
    хладни рат, НАТО, Џорџ Орвел, Хари Труман, Џорџ Буш Старији, Винстон Черчил, Борис Јељцин, Јосиф Висарионович Стаљин, Владимир Путин, Велика Британија, САД, СССР, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога