Слушајте Sputnik
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 221
    Пратите нас

    Уместо програма и јасних циљева, кандидати на изборима широм света све чешће нуде компромитујуће материјале против осталих учесника изборне трке. Тако је лакше.

    Пред нови изборни гонг на грађане Србије сручила се права лавина што старих, што нових афера. После 12 година присетили смо се још нерешеног убиства гардиста, уз представљање још једне, овога пута 3-Д реконструкције догађаја. Најављено је и формирање посебне комисије која ће се бавити тим случајем, а у својству сведока, као бивши саветник Бориса Тадића, у децембру је саслушан Вук Јеремић, о чијој се председничкој кандидатури у том тренутку само спекулисало.

    Иако је на њу судски стављена тачка, није заборављена ни још једна прича из црне хронике — она о самоубиству које је 1993. починио пријатељ Саше Јанковића у његовом стану. А јасно је да Јанковић, који управо подноси оставку на место омбудсмана да би ушао у председничку трку, не би био изабран први, па други пут за заштитника грађана да је било ичег сумњивог у том случају.

    А онда је, љут што није добио свој „феуд“ у Коридорима, лидер Нове Србије Велимир Илић осуо паљбу на дојучерашње коалиционе партнере из СНС-а, називајући их „екипом лажова и превараната“, а из фиоке или, како тврди, поштанског сандучета извукао фотографију која министра здравља Златибора Лончара доводи у везу са вођом земунског клана Душаном Спасојевићем. Министар је морао да објашњава да је фотографија настала у једном кафићу где му је Спасојевић захвалио што је оперисао његовог оца.

    Оне ситније приче ко и колико плаћа посланике, а колико се „отворио“ за интернет рекламу, или о отвореним увредама, да не рачунамо. А избори још нису ни расписани. До изборне тишине тек ћемо се наслушати о свакојаким мутним радњама и махинацијама овог или оног политичара, мрачним страницама из њихове прошлости, шуровању са страним амбасадорима, тајкунима… Рекло би се, нигде нема толико прљавштине и провлачења по блату као у Србији.

    Ипак, скандали као изборно оруђе нису ништа ново. Одавно се користе како би се помрсили конци противкандидату(има) и уништио његов имиџ, посебно у финишу, али су доскора били само допунско оруђе у арсеналу политичких технологија. Актери избора су базирали своје кампање на одређеном програму који намеравају да спроведу кад дођу на власт и на томе шта ће то ново и боље донети грађанима.

    Амерички, али и предстојећи избори у Француској откривају, међутим, све јаснију тенденцију да се прљав веш противника (стваран и измишљен) и разни костури из ормара искористе као окосница кампање како би се бирачима доказало да никако не смеју гласати за неког кандидата. Логика је јасна: нећете ваљда гласати за „таквог“ — гласајте за мене!

    Како је то изгледало у америчкој председничкој трци? Мејлови који су процурели из Демократског националног комитета на сајт Викиликс приказали су демократску председничку кандидаткињу као особу којој, како је рекао њен противкандидат Доналд Трамп, „безбедност земље и америчких породица ништа не значи“.

    Откривено је и да је штаб Клинтонове смишљено радио на томе да избаци из игре њеног страначког супарника Бернија Сандерса, што је сугерисало да је склона најгорим манипулацијама и спремна за ударце испод појаса. Ни табор демократа није седео скрштених руку: мејнстрим медијима су дотурали материјале који су Трампа приказивали у најгрђем светлу, као хомофоба, антисемиту, расисту.

    Ископали су Трампову изјаву из 2005. године у којем је он лоше говорио о женама због чега је потом морао да се извињава. Под лупом су се нашле и Трампове наводне шеме за избегавање плаћање пореза, којима је, како се тврдило, као бизнисмен прибегавао током 18 година, што је у земљи где важи изрека да се све може избећи осим смрти и пореза равно смртном греху. Касније се испоставило да Трамп није намерно обмањивао пореске органе, већ је само користио постојеће рупе у закону.

    Највећи скандал догодио се ипак после Трампове победе: ТВ канал Си-Ен-Ен и сајт „Базфид“ обелоданили су постојање сензационалног досијеа који је наводно направио бивши сарадник британске обавештајне службе, а који је садржао „секс играрије“ новог америчког председника у једном московском хотелу. Тиме га, тврдило се, Руси држе у шаци. Британска обавештајна служба убрзо је демантовала постојање таквог досијеа, а као последица тога Трамп сад одбија да говори за Си-Ен-Ен.

    У истом духу протиче и француска председничка кампања. Кандидат Уније за народни покрет (УМП) Франсоа Фијон, донедавно сматран за фаворита у трци за наследника Франсоа Оланда, већ мора да доказује да није фиктивно запослио супругу која је тако из државног буџета добила 900.000 евра. Након што је та компромитујућа информација лансирана у медијима Фијонов рејтинг је преко ноћи пао, на чему је профитирао независни кандидат, бивши министар економије Емануел Макрон.

    Медији разапињу и тренутно водећу у анкетама јавног мњења кандидаткињу Националног фронта Марин ле Пен за коју кажу да је прала стотине хиљада евра, унајмљујући фиктивне партијске сараднике. А како је Викиликс већ наговестио да има досије и о Макрону, из његове наводне преписке са Хилари Клинтон, његова предност у анкетама у односу на Фијона би брзо могла да се истопи.

    Истини за вољу, и у Америци и у Француској медији се деценијама хране скандалима, па и онима у чијем су центру лидери земље. Секс афера са Моником Левински председника Била Клинтона је деведесетих година довела на корак од импичмента. Доста се писало и о енергетским пројектима Џорџа Буша Млађег који су ишли на руку приватним нафтним компанијама, а не држави. У Француској се за Жака Ширака причало да је шпекулисао акцијама, а за Николу Саркозија да је злоупотребио службени положај и купио стан по нижој цени. Покренута је и званична истрага због тврдњи да је власница империје „Л’Ореал“ Лилијан Бетанкур финансирала кампању Саркозијеве странке 2007. године.

    Шта се од онда променило?

    Технологија. Она изгледа овако. Корак бр. 1: Смислити етикету, што гору и што разорнију, коју ћеш налепити опоненту, да је издајник, продана душа, лопов, наркоман, развратник, фашиста… Корак бр. 2: Наћи материјал, било какав, из биографије или неки исфабрикован, неку полуистину из скорије прошлости, који то доказује. Корак бр. 3: Пласирање. Е ту су се променили канали дотурања компромитујућих информација. Док су се оне раније избацивале кроз неформалне канале, кроз тзв. медијску чаршију, која их је прежвакавала уз кафу, сада се објављују фактички кроз званичне канале и званична средства јавног информисања. На располагању су и друштвене мреже (додатну могућност дају лажни профили) који доприносе брзини и убојитости таквих информација. При томе се, препричавањем из десете руке, заметне њихов прави извор. А оне саме се успут разгранавају, добијају неочекиване обрте и цветају чудним плодовима, расту као грудва снега која ваљајући се купи шта стигне.

    Међутим, они који прибегавају таквим методама обично не размишљају о томе да им се оне могу вратити као бумеранг. Јер што је више прљавштине и блата у бирачком процесу то је осетљивост бирача на њих мања: када дара пређе меру почињу да осећају гађење и да доводе у питање кредибилитет оних који их лансирају. Па и да гласају из протеста. Ко зна, можда је баш то била она сићушна кап која је превагнула на тасу Трампове победе.

    Не би било згорег да учесници у нашој председничкој трци то имају на уму.

     

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    манипулација, кампања, избори, медији, председнички избори у Србији
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога