Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Нацизам - илустрација

    Нема фашиста и педофила, нема ни забране странака

    © AP Photo / TIMUR MATAHARI
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    128
    Пратите нас

    Без обзира на то што се у Србији и земљама региона често говорило о забрани политичких партија, поступци нису дошли до уставних судова, будући да увек постоји алиби да се то ради из политичких, а не правних разлога. Приликом забране политичких партија треба бити опрезан да од превентивног овај чин не би постао репресиван и тако гушио плурализам.

    У свакој нормалној држави већ би неко покренуо иницијативу да се Угљанинова странка забрани, констатовао је први потпредседник Владе и лидер социјалиста Ивица Дачић после сусрета Сулејмана Угљанина са Хашимом Тачијем и честитки због реформи у „држави Косово“.

    Познато је да председник Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак на отприлике сваке две године тражи забрану Српске радикалне странке. Понекад и покрета Двери.

    На страну то да ли је Дачићева порука државотворна, а Чанкова пречесто дневнополитичка, нећемо улазити у оцену валидности изјаве ни једног ни другог.

    Међутим, ваља указати на то шта кажу српски прописи по питању оснивања, рада и забране деловања неке политичке партије. Каква је европска, а каква пракса држава у регион према овом питању?

    Партија, вера и синдикат

    Забрана рада политичких партија зависи од тога да ли је у уставу неке земље уређен положај и улога политичке странке, појашњава за Спутњик политиколог Стефан Сурлић, асистент на предмету Савремени политички системи на Факултету политичких наука.

    Савремени политички устави, додаје, у највећем броју помињу партије као важне субјекте демократског поретка и стога је за њихов рад, односно евентуалну забрану рада, углавном надлежан уставни суд.

    Најчешћи узроци забране су, наводи Сурлић, да је деловање и рад те партије противан демократском поретку земље, да она нарушава територијалну целовитост, руши зајемчене слободе и права, изазива националну, расну, верску или сваку другу врсту мржње и нетрпељивости.

    У појединим уставима светских држава о забрани рада политичких странака одлучује уставни суд, док је у неким другим ова област у надлежности судова опште надлежности.

    У Србији Уставни суд одлучује о забрани рада политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице.

    Поступак се, како је појашњено на порталу Уставног суда Србије, покреће предлогом Владе, Републичког јавног тужиоца или органа надлежног за упис у регистар политичких странака, синдикалних организација, удружења грађана или верских заједница, у коме се наводе разлози и докази због којих се тражи забрана рада.

    Уставни суд може забранити рад само оној политичкој странци, синдикалној организацији или удружењу грађана чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивања расне, националне или верске мржње.

    Председник Странке демократске акције Санџак Сулејман Угљанин
    ODELJENJE ZA INFORMISANJE GRADSKE UPRAVE NOVI PAZAR

    Идеологија и интегритет

    Надлежност уставног суда према питању забране политичких партија предвиђају и устави Немачке, Португалије, Турске, Словачке, Чешке, Белорусије.

    Упоредо гледано, подсећа Стефан Сурлић за Спутњик, Немачка је због своје нацистичке прошлости посебно била осетљива на деловање политичких партија и савезни уставни суд је још 1952. и 1956. забранио деловање Националсоцијалистичке и Комунистичке партије.

    Било је покушаја и у Немачкој двехиљадитих, додаје Сурлић, забране одређених политичких опција које су гајиле симпатије према националсоцијализму.

    „Што се тиче тог неког сепаратистичког тона, он је био присутан у Шпанији, на пример, 2003, кад је тамошњи уставни суд донео одлуку о забрани радикалне баскијске партије Батасуна. У Турској имамо случај још ’80-их година прошлог века у вези са Курдском партијом“, наводи неке од примера Сурлић.

    Удружење „Мартијн“ основано у Холандији 1982. залагало се за прихватање сексуалних контаката између одраслих и деце која на то пристану, али је холандски Касациони суд 2014. забранио рад овог педофилског удружења и наредио распуштање, после неколико година судског спора.

    На просторима бивше Југославије, сведочи Сурлић, у четири од шест република постоји надлежност уставног суда да одлучује о забрани рада одређене политичке странке. Поред Србије, то су Словенија, Хрватска и Црна Гора. Међутим, немамо забележене примере да је нека политичка странка забрањена.

    Подсетимо, почетком деведесетих је Војиславу Шешељу одбијена регистрација Српског четничког покрета са образложењем да „својим именом вређа јавни морал“.

    „У Србији Уставни суд одлучује не само од забрани рада политичке странке већ и синдикалне организације, удружења грађана, па чак и верске заједнице. На тај начин Уставном суду су дата непотребно преширока овлашћења, па смо имали случај пре неколико година да нисмо одлучивали о забрани странке, али јесмо о о дружењу грађана, па чак и о навијачкој групи“, прецизира политиколог Сурлић.

    Таблоидизација и политизација

    Недостаци забране, како истиче, могу бити вишеструки.

    Прво, разлози за забрану су обично прешироко постављени и углавном подразумевају угрожавање уставног демократског поретка, па често постоји спорење шта је ту заправо угрожавање поретка. Друго, правници и политиколози се споре да ли је сам програм и порука довољан разлог или је потребан и конкретан акт деловања за покретање поступка и касније за евентуалну забрану рада странке.

    Такође, истиче Сурлић, поступци пред уставним судовима најчешће предуго трају и то са собом носи и обавезну таблоидизацију правног поступка, давање значајне медијске пажње датој политичкој партији.

    Због тога, без обзира што се и у Србији и у земљама региона често говорило о забрани неких политичких партија, поступци нису дошли до уставних судова будући да увек постоји алиби да се то ради из политичких, а не правних разлога одбране демократског уставног поретка.

    Националној демократској партији у Немачкој је, на пример, после обуставе поступка за њену забрану 2003. озбиљно порасла популарност и она је у Саксонији 2004. успела да пређе изборни цензус.

    Приликом забране политичких партија, сугеришу и други аутори, треба бити опрезан да од превентивног овај чин не би постао репресиван и тако гушио плурализам.

    Граница, како тумачи Стефан Сурлић, зависи од тога како је дефинисана слобода говора. Савремена значења, додаје, уносе и говор мржње као акт који може бити санкционисан, али правнички гледано, сугерише Сурлић, ипак би требало да нека граница буде конкретно деловање.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Слично:

    Терор прелетача пред суд гласача
    Море кандидата, а суша програма
    Није важно ко ће водити, већ како ће водити Србе
    Тагови:
    Ненад Чанак, политичке партије, Сулејман Угљанин, уставни суд, холандија, Немачка, Шешељ, педофилија, забрана, фашизам, председнички избори у Србији, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога