Београд-3°C
Ниш-3°C
Слушајте Sputnik
    Са протеста у Немачкој против антиимиграционе партије АФД

    Талас протеста у свету — кад се режира спонтаност

    © REUTERS/ Thilo Schmuelgen
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Сандра Черин, Тимур Блохин
    31511

    Први квартал ове године обележили су бројни протести широм света. Мотиви који су грађане разних земаља извели на улице су различити, иза неких протеста отворено су стале неке грађанске организације или политичке странке, док се о организаторима неких других само спекулише.

    Списак протестних окупљања грађана је подугачак — у САД грађани су протестовали против избора Доналда Трампа за председника, у Румунији је народ на улице извео спорни закон о корупцији, Македонци су протестовали против платформе албанских политичких партија и промене Устава, у Србији се након председничких избора одржавају „Протести против диктатуре“, на хиљаде Мађара у априлу су били у центру Будимпеште због предлога Владе да уведе рестрикције страним универзитетима и невладиним организацијама, британске десничарске организације организовале су протесте против тероризма, а крвави протести у Венецуели против председника Мадура однели су неколико живота…

    Да ли протести на различитим крајевима света имају неку заједничку компоненту и да ли заиста постоје спонтани протести или су нужно организовани?

    Андреј Мухин, генерални директор московског Центра за политичке информације, сматра да спонтани протести постоје и да избијају као реакција на кршење социјалне правде.

    „Последњих година људи широм света су постали веома осетљиви на такве случајеве, посебно када је реч о неправедним поступцима државног врха. Људи спонтано излазе на улицу без икаквих инструкција ’командних центара‘. Друга је ствар што, ако је тај протест успешан, одређене политичке снаге покушавају да инструментализују демонстранте, да их унајме, потплате. Тако је било у случају руске опозиционарке Јелене Чирикове, која је на почетку протестовала против изградње ауто-пута који би ишао кроз шуму у Подмосковљу, а онда је почела да протестује за стране донације и сада живи у иностранству и критикује Кремљ. Чак постоји и израз ’професионални демонстранти‘, јер често људи који учествују на демонстрацијама нису остварени у професионалном животу и зато радо прихватају понуду за посао. То се још зове ’политичка капитализација социјалног протеста‘“, објашњава Мухин за Спутњик.

    Илија Кајтез, професор социологије и филозофије на Факултету за међународну политику и безбедност, међутим, каже да у политици ништа не можемо посматрати случајно.

    Протест у Београду
    © AP Photo/ Darko Vojinovic
    Протест у Београду

    „Наравно да сваки од ових протеста, имајући у виду њихов јако широк дијапазон — различите поводе и различите географске локације — сигурно има и неку своју локалну црту. Међутим, ипак постоји неколико законитости. Прво, спонтаности сигурно нема јер у овом данашњем урбаном и ужурбаном свету тешко можете да случајно окупите и тројицу комшија на шољици кафе. Приче о спонтаности у политици могу евентуално да пролазе код људи који не разумеју феномен политичког. Дакле, нека организација или неко језгро из земље или иностранства мора да постоји, а данашње модерне технологије и средства комуникације обезбеђују да се та мобилност окупљања повећава, да се људи релативно брзо и лако мобилишу на протесте. Са друге стране треба имати у виду да ти ’спонтани‘ протести на неки начин исказују и незадовољство и разочараност људи постојећим политичким партијама и политичким организацијама, које уопште не исказују интересе и захтеве демонстраната, односно сензибилитет људи који протестују“, напомиње Кајтез.

    Међутим, додаје професор, ти наизглед спонтани протести имају и другу страну.

    „Због те лошије организације у смислу да иза тих протеста не стоји нека партијска, политичка или чак идеолошка инфраструктура, они немају ту врсту истрајности и снаге која је често потребна да би се неки друштвени захтеви или економске потребе остварили до краја“, објашњава Кајтез.

    Аналитичар Стефан Каргановић, председник „Историјског пројекта Сребреница“, сматра да теоретски „спонтани протести“ постоје, међутим, како наводи, у оној мери у којој се протести у различитим земљама, па чак и под различитим паролама, одвијају у складу са сличним обрасцем, утолико је мање вероватно да су спонтани, методолошки неповезани и да не служе сличним стратешким интересима и циљевима.

    Протести против председника Николаса Мадура у Каракасу
    © REUTERS/ Carlos Garcia Rawlins
    Протести против председника Николаса Мадура у Каракасу

    „Већина протеста које спомињете имају заједничку компоненту стварања политичких сметњи владама за које се сматра да отказују или би могле отказати безусловну послушност западним центрима моћи — Венецуела, Србија, Мађарска, или као упозорење да би им боље било да се врате ’на линију‘ — Турска, Румунија, Трампова администрација у САД непосредно после инаугурације, или пак да би се наметнуо режим који ће бити безусловно потчињен западним интересима — Македонија. Посматрати ове протесте одвојено представљало би озбиљну аналитичку грешку“, истиче Каргановић.

    Крвави протести у Венецуели су све само не спонтани, а опозиција у тој земљи, уз инострану помоћ, већ дуже време покушава да свргне актуелног председника Мадура.

    Хуан Линарес, венецуелански политиколог, за Спутњик каже да Венецуела доживљава озбиљну економску, политичку и друштвену кризу.

    „У великој мери, то је последица стратегије Вашингтона, који је прогласио венецуеланско руководство непријатељем. Разлог зашто САД интересује Венецуела веома је једноставан — имамо огромне залихе нафте и других ресурса, а Америка стоји иза опозиције која намерно јача тензије у земљи. Управо у те сврхе опозициони предузетници затварају своје продавнице, на вештачки начин стварају дефицит намирница и подстичу незадовољство грађана. Али део одговорности сноси и државно руководство. Упркос обећањима, земља и даље извози углавном нафту, цене намирница расту чак и у државним продавницама. Државни врх би требало да нађе ефикаснији одговор на постојеће изазове и да подстакне економски развој земље“, закључује Линарес за Спутњик.

     

    Тагови:
    протести
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога