Слушајте Sputnik
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 171
    Пратите нас

    Муке ЕУ због француских председничких избора, на којима је све снаге уложила да спречи победу лидерке Националног фронта Марин ле Пен, нису ни издалека завршене инаугурацијом миљеника бриселске елите, центристе Емануела Макрона. Тек су почеле.

    Парадоксално, исход би могао да буде исти као и са Ле Пеновом у Јелисејској палати — колапс Уније. Само уз дужу агонију.

    Била је то сјајна маркетинг операција: имао је иза себе подршку читаве бриселске свите, али и кључног стуба ЕУ Ангеле Меркел и бившег америчког председника Барака Обаме. Није ни чудо, јер је победа Макрона била важна не само за избор пута којим ће кренути Француска, већ и за будућност ЕУ, као и за њен однос са САД. Победио је под паролом „за више Европе“, а у првом говору по преузимању дужности обећао је да ће ЕУ бити „реформисана и обновљена“. Лако је обећати, али више је фактора који указују да су то само пусти снови.

    На унутрашњем плану пред Макроном су бројни изазови: избори су показали да је земља подељена. За Макрона је гласало више од 20 милиона бирача, али још већи број, око 26 милиона, чине они који или нису изашли на изборе, или су гласали белим листићима, или су подржали његову супарницу. Ништа мањи проблем је што је нови француски председник победио више захваљујући гласању против Ле Пенове, него свом програму, који није био јасно дефинисан и представљао је шаролики лево-либерални „мишмеш“ идеја. Слика није јаснија ни након ребрендирања његовог покрета „У марш“ у партију „Република у маршу“.

    Макронов хендикеп је, даље, што нема јасну политичку базу ни партијску залеђину и логистику, а ни довољно времена да је консолидује с обзиром да већ у јуну предстоје парламентарни избори. Отуда ће му бити тешко да се избори за већину у Парламенту коју би могао назвати својом. Аналитичари већ проричу прекомпозицију француске политичке сцене — са две на барем четири кључне партије, што ће као резултат имати ослабљеног председника. То би, штавише, могло да означи крај Пете републике, периода започетог 1958. године усвајањем новог Устава који је значајно ојачао председничка овлашћења.

    Притом, јадно стање француске привреде — стагнација уместо економског раста, без посла четвртина младих, јавни дуг тежак више од 2,2 билиона евра, што чини 98 одсто БДП — намеће потребу дубоких реформи које подразумевају болна смањења трошкова на рачун социјалних мера. Треба ли подсећати да су покушаји реформисања француске економије умели скупо да коштају многе председнике и премијере те земље?

    А председник ослабљен на унутрашњем плану теже ће моћи да се носи и са спољнополитичким изазовима, па и са оним унутар ЕУ. Кључно питање је како ће функционисати осовина Немачка—Француска. Није случајно што ће Макрон у прву инострану посету ићи — у Берлин.

    Међутим, иако се сматра да је француско-немачка сарадња пример за углед, стварност је нешто другачија. Берлин одавно тражи да Париз спроведе реформу привреде, а имао је примедбе и на протекционизам и интервенционизам француског руководства, обједињавање француских компанија у велике концертне и финансијску подршку компанијама које су биле на ивици банкротства. Французи нису превише ревносни ни у спровођењу договора постигнутих на нивоу ЕУ, рецимо оног о квотама за рибарење. Нису се превише придржавали ни европских критеријума који се тичу јавног дуга и дефицита буџета, али за оно што је Грчку или Португалију жестоко критиковао, у маниру двоструких аршина, Брисел је Француској гледао кроз прсте.

    Ипак, иако Немци не желе да плаћају за друге који живе на кредит, у Берлину су свесни да без Француске не могу, посебно у часу кад европска породица преживљава кризу идентитета, бори се са миграционом кризом и спрема за последице „брегзита“. Али уколико Макрон не успе да реформише Француску то би могло да угрози целокупан економски концепт европске заједнице. Осим тога, у Немачкој нема превише симпатија за неке идеје које је за ЕУ Макрон изнео током предизборне кампање, као што је увођење дужности европског министра за економију и финансије који би управљао специјалним буџетом еврозоне.

    Још 1949. године тадашњи амерички државни секретар Дин Ачесон закључио је да се кључ за европску интеграцију налази у рукама Француске. Та оцена није ништа мање актуелна ни данас. Некадашњи француски председник Франсоа Митеран рекао је да је Европа будућност Француске и 1987. године је разрадио закон о јединственој Европи којим је вратио динамику европској заједници. Иако Макрон наговештава да ће покушати слично, засад није јасно ни шта, ни како, нити хоће ли му нова констелација Парламента дати довољно маневарског простора за то, као ни хоће ли бити слуха за његове предлоге у ЕУ.

    Бивши британски премијер Дејвид Камерон такође је почео мандат са идејом реформисања ЕУ, залагањем за „више Европе, али мање Брисела“. Завршио га је оставком након референдума на којем су се Британци изјаснили за излазак из ЕУ. Хоће ли Макрон поновити Камеронов пут?

     

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    Макрон, Француска, Европа
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога