Слушајте Sputnik
    Реџеп Тајип Ердоган и Ангела Меркел

    Ердоган — ноћна мора за Ангелу Меркел

    © AFP 2019 / BULENT KILIC
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Милош Мишић
    0 33

    Упркос силним ударцима, пре свега због политике „отворених врата“ према мигрантима, које је доживљавала на покрајинским изборима прошле године, и јануарској баченој рукавици у лице од стране социјалдемократа — кандидатури Мартина Шулца, немачка канцеларка Ангела Меркел се, иако су је готово сви отписивали, попут мачке поново дочекала на ноге.

    На последња два теста пред септембарске савезне изборе — изборима одржаним 7. маја у покрајини Шлезвиг-Холштајн, као и на изборима 14. маја у најмногољуднијој немачкој покрајини Северној Рајни-Вестфалији — њени демохришћани (ЦДУ) су победили, освојивши релативну већину, док је СПД, стожер владајућих коалиција у обе покрајине, доживео тешке, историјске поразе, остваривши најлошије резултате од оснивања странке, и највероватније одлази у опозицију.

    Изборно изненађење су успели да направе либерали (ФДП), остваривши солидне резултате, чиме су постали незаобилазни у постизборним комбинацијама. Уз њих, највећи добитник ових избора је и евроскептична Алтернатива за Немачку (АфД), која је успела да уђе у оба покрајинска парламента, где до сада није имала представнике, правећи својеврсну „гужву“ која би била још и већа да је и Левица (Линке) успела да пређе цензус, за шта јој је у случају Северне Рајне-Вестфалије мало недостајало, јер је на крају имала 4,9 одсто гласова.

    Упркос великом повратку, као и томе што јој се врло извесно смеши четврти мандат, чиме би се изједначила са политичким оцем Хелмутом Колом, канцеларка нема баш превише простора за опуштање, напротив. За то постоје бар два јака разлога — један унутрашњи, други спољни.

    Политички систем Немачке, који се од почетка шездесетих година прошлог века састојао од три партије (ЦДУ, СПД и ФДП) затим од четири од средине осамдесетих (првог уласка Зелених у Бундестаг), односно пет од средине деведесетих (први озбиљнији резултат ПДС, претече садашње Левице), готово извесно ће се на јесен претворити у шестопартијски. Од тих шест странака, једна је „искључена“ (АфД), друга није „искључена“, али је партнер само у случају крајње нужде (Левица), и то на покрајинском нивоу, што показује и случај претходних избора 2013. када су СПД, Левица и Зелени заједно имали тесну већину (320 према 311 ЦДУ), али ипак већину и нису формирали коалицију.

    За остале четири „умерењачке“ странке у Бундестагу, услед извесног „упада“ АфД у Бундестаг, маневарски простор за политичку акробатику се прилично смањује, с обзиром на више громогласних, а највероватније чисто предизборних, изјава високих функционера ЦДУ и СПД да наставак „велике коалиције“ никако не долази у обзир. Једина реална могућност, с обзиром на садашњи однос снага у анкетама (ЦДУ — 36-37 одсто, СПД — 27 одсто, Левица 7-9 одсто, Зелени 7-8 одсто, ФДП 6-7 одсто, и на крају АфД са 8-10 одсто), јесте она коју прижељкује Меркелова — ЦДУ—Зелени—ФДП, која би била прва трочлана коалиција на савезном нивоу у историји Немачке. Ипак, због неизвесног резултата ФДП и Зелених, и она као да виси о концу.

    Ту долазимо до фактора, изван саме Немачке, који би као сенка могао да се надвије над немачким изборима и од канцеларкиних снова направи ноћну мору — Ердоган.

    Наиме, још од неуспелог прошлогодишњег пуча, немачко-турски односи су се драматично погоршали, што је кулминирало почетком марта, када су немачке власти забраниле турским политичарима да учествују на скуповима подршке уставним променама, на шта је Ердоган бесно реаговао критикама и оптужбама, успут све чешће претећи да ће отказати споразум са ЕУ о задржавању миграната. Осокољен тесном победом на референдуму, али ипак победом, која му је дала „султанска овлашћења“, Ердоган има прилично велики уцењивачки капацитет у наредна два-три месеца.

    „Отварање капија“ би, упркос томе што је балканска рута затворена, десетине, вероватно и стотине хиљада миграната, пре или касније, неизбежно довело у фокус пажње медија, прозаичније речено пред ТВ камере, изнова оживљавајући страхове немачких бирача, нарочито радника. У таквим околностима, уопште није неопходан метеорски успон АфД. Довољно је да се АфД врати на јануарских 13-15 одсто, Левица да остане на садашњем нивоу, а да ЦДУ доживи благи пад. Резултат СПД и осталих је, у таквим, засад хипотетичким околностима — савршено небитан.

    Крајњи исход свега би био наставак „великокоалиционог мрцварења“ и даље, споро, али дуго и континуирано трошење кредибилитета две стожерне странке послератне Немачке.

    Била би то својеврсна — Ердоганова освета.

     

    Тагови:
    парламентарни избори у Немачкој, Ангела Меркел, Реџеп Тајип Ердоган
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога