Београд+ 1°C
Ниш+ 2°C
Слушајте Sputnik
    Мило Ђукановић и Папа Бенедикт

    Мило ратује са Амфилохијем, љуби руке Ватикану

    © AP Photo/ ALESSANDRA TARANTINO
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Небојша Поповић
    7354

    Српска православна црква је већ годинама институција која по свим анкетама ужива убједљиво највеће повјерење грађана у Црној Гори. Ипак, и поред поменуте чињенице, њен статус и даље није законски јасно дефинисан.

    Црквена имовина је на константном удару, док је на дјелу неријетко и прогон свештеника и монаха који немају црногорско држављанство, па је евидентно да су држава и црква у Црној Гори у рату.

    Колико је ситуација апсурдна можда најбоље свједочи чињеница да држава Црна Гора са свим вјерским организацијама осим Митрополије црногорско-приморске, званично има потписане уговоре на основу којих су регулисана права и статус тих вјерских организација у земљи. Па тако није било сметњи да се односи официјелно уреде са Ватиканом, као и са Исламском и Јеврејском заједницом, док је Митрополија црногорско-приморска, која је историјски практично и створила Црну Гору, остала ускраћена за поштен третман од стране државе.

    Такође парадоксална је чињеница да су се највиши црногорски званичници у посљедњих неколико година више пута сретали са римским папом, као и са првацима Исламске заједнице у Црној Гори (што је, наравно, веома пожељно), док је, нажалост, истовјетан такав сусрет овдашњих црногорских званичника тренутно практично немогуће замислити и са Митрополитом црногорско-приморским.

    Оно што је евидентно јесте да актуелне црногорске власти у духу васпостављања новог црногорског идентитета и атлантистичког курса земље Српску православну цркву у Црној Гори нескривено перципирају као водећи реметилачки фактор који и даље стоји на путу таквим замислима и аспирацијама.

    У том смислу утисак је да црногорски режим и даље нема јасну идеју како да ријеши овај „проблем“, а вјероватно свему доприноси и околност да су чак и гласачи владајућег ДПС-а и данас доминантно окренути Митрополији црногорско-приморској, па је то питање додатно запаљиво и деликатно.

    Један од покушаја црногорске владајуће елите да по својој мјери скроји амбијент за обрачун са Православном црквом у Црној Гори био је 2015. године када је на столу био Нацрт закона о слободи вјероисповијести, који је предвиђа да сви вјерски објекти изграђени у Црној Гори до 1918. године, према слову закона, морају бити у државном власништву.

    Такође, постојао је и предлог да прије именовања вјерских великодостојника свака вјерска заједница о томе на повјерљив начин обавјештава Владу Црне Горе, док је предвиђена и забрана „политичког дјеловања вјерских заједница и злоупотреба вјерских осјећања у политичке сврхе“.

    Наравно, овакав предлог Закона је крајње апсурдан јер предвиђа отимање и национализацију црквене имовине од стране државе, што би у 21. вијеку било оборено на сваком међународном суду, док одредба да Црква прво пита Владу за мишљење о именовању свештених лица није (макар јавно) забиљежена у пракси цивилизованог свијета.

    Док и забрана политичког дјеловања вјерских организација даје простор за исувише широко тумачење ове одредбе, па није тешко замислити сценарио честе злоупотребе оваквог рјешења од стране власти. Због свега наведеног, овакав Нацрт закона, иако је суштински уперен против Српске православне цркве у Црној Гори, засад нису подржале ни неке друге вјерске заједнице, у првом реду Исламска, за коју су такође спорне поједине одредбе.

    Утисак је да засад по овом питању влада привремено затишје, али нажалост, то је само привидно, па је сасвим реално очекивати да ће сукоб између Српске православне цркве и црногорског режима у будућности тек ескалирати. Јер шта би друго могли очекивати након недавне изјаве шефа ДПС-а Мила Ђукановића да је СПЦ „велики противник независности Црне Горе“, и да ће се кроз доношење закона, „цркви дати она ’ниша‘ у црногорском друштву која јој следује“.

    У овом случају главна невоља је у ствари та што и бруцоши на првој години права разумију да је сваки закон који није усклађен са стањен на терену лош, па је исти или неизводљив у пракси, или се једино може спроводити уз помоћ голе силе и насиља. А како тренутно ствари стоје, чини се да осим голог насиља не постоји ниједан други начин да се једна оваква замисао у Црној Гори спроведе у дјело, што би црногорско друштво потенцијално могло довести на ивицу грађанских сукоба.

    Но, ко зна, можда су даље продубљивање насиља и подјела управо оно што је циљ црногорског режима, јер се то показало као најбољи начин скретања пажње са очајног стања у земљи. Нажалост свих у Црној Гори, овај сукоб за који се и даље надамо да може бити избјегнут, могао би представљати и последњи чин бесповратног разарања црногорског друштва.

    Тагови:
    СПЦ, Митрополија црногорско-приморска, Црна Гора
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога