Слушајте Sputnik
    Гусле са ликом Петра II Петровића Његоша

    Када историја плаче: Отворено писмо из утробе НАТО-а, Црне Горе

    © Flickr / Petar
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Марко Милачић
    8926

    Мало је земаља, у историји живих држава, које су доживјеле такав пад као Црна Гора. Три последње деценије биле су довољне да вјековна борба за слободу тресне челом о земљу, а наша велика историја заплаче над нама самима.

    „Мало је народа, у предањима о народима, попут овог у Црној Гори, који су тако покварено преварени да су, не у малој мјери, умислили да нијесу то што су увијек били и да морају бити оно што никада нису. Надала се Црна Гора, вјековима, мислећи у себи: Јесам Црна, али сам и Гора, издржаћу. Да ли је издржала? Шта нам се десило? Шта нам преостаје?“, пише Марко Милачић, лидер политичке организације Отпор безнађу и оснивач Покрета за неутралност Црне Горе у ауторском тексту за „Политику“:

    Империја неслободе је побиједила, а зид у Берлину потом пао, да би на његовом мјесту био подигнут снажнији и невидљивији, таблет-зид, у дослуху са духом времена. Црна Гора од тада исписује — труди се владајућа квазиелита у сарадњи са страним партнерима — модерну историју бешчашћа и савремену сторију духа инфериорности: оперишу нас без анестезије, на живо, како би и на овом простору планете искоријенили душу, и, коначно, укључили аутопилота. Људи на власти у Црној Гори су мање људи, а више атлантистички пројекат. Црну Гору су, прво, у неопјеваном бјекству од себе самих, фалсификовали у Монтенегро урадивши јој пластичну операцију, а како ствари стоје нијесмо далеко од дана када ћемо прогласити и Натонегро. Луча слободе, срећом, није угашена.

    Марко Милачић
    Марко Милачић
    Марко Милачић

    Сав тај големи процес у коме се окупира свака искра слободе и суверености, од „малог“ Човјека, до великих Цивилизација; сво то демократско једноумље у коме су људи више публика, а мање народи, сликовито стаје у један црногорски број: 84! Толико процената становништва — према интерним подацима Владе Црне Горе — сматра да одлуку о учлањењу у НАТО треба донијети на референдуму. Референдума, ипак, није било: одлука је донијета у маниру секте — мимо опозиције — у полупразном парламенту, док је већина грађана за неутралност.

    Дио је то шире слике неслободе намијењене Црној Гори, тродеценијског задатка за несмјењиву власт: украјинизације земље, па и региона. Процедура је одавно успостављена, другдје, а потом импутирана Црној Гори, кроз марионетски владајући клер, али и дјелове све контролисаније, конформистичке опозиције, без става. Циљ — који је сада, насилним уласком у недемократску Империју, финализован — био је очигледан и дугорочан: усред истог народа, најбројнијег у регији, убацити сјеме раздора, изврнути историју, рашчеречити свијест, укинути идеју о борби за слободу, убити наду, па мирно уснити амерички сан. Насушно је, овдје у нашој регији, у срцу народа који говори истим језиком — српским — била потребна баш оваква, званична Црна Гора: атлантизована и анестетизована.

    Црна Гора је, тако, постајала и постала анти-Србија. Био је потребан неко ко ће, уз диктате западне политике и медија, узвикнути: Ја нисам ја! Ту је клица званичне црногорске антиполитике: што си мањи Србин, већи си Црногорац. Његош, највећи Србин, који није ногом крочио у Србију, мудрац који је, из Катунске нахије, руком стварао српски косовски мит — званична политика диктира — био је наиван. Антисрпска политика, осим што је антицивилизацијска, исто је што и антицрногорска. Да би украјинизација била још дубља, Црна Гора је послужила и као анти-Русија. Рецепт знамо: Тајван је анти-Кина, балтичке земље и Украјина анти-Русија, Бјелорусију би вољели да виде као анти-Русију, такође. Тако се стежу обручи око суверених. Налаже то атлантистичка догма: демократски, док вас не прогутамо! Ово пишем из утробе НАТО-а, недуго након што сам изашао из утробе затвора. Атмосфера је слична, разлика је у концепту неслободе.

    Овдје је у питању борба за душу цијеле регије; за душу једног истог, двоименог народа на овим просторима — Срба и Црногораца. Тај народ се мора уништити или, раније, Олујама, или, данас, суптилније, свакодневном асимилацијом и искорјењивањем људи: отргнути Човјека од себе самог, ишчупати га из свих дубљих веза, личних и колективних, индивидуалних и историјских, створити од њега човјека који лута, без сјећања и прошлости, човјека спремног за ропство. Народ површине, као и такав човјек, лак је за употребу. Народ-алат Система. То је њихов план.

    Вријеме је за нову стратегију и снагу модерног патриотизма. Неспутаног, разумног и зрелог. Морамо легитимисати своје интересе и свој идентитет који је у времену неслободе постао национални и регионални табу. Млади, нарочито ми, морамо се повезати што снажније и прекогранично, само не попут безличних, грађанистичких, регионалних суочавања са прошлошћу — европске бирократије и гранта ради — нити, с друге стране, попут толико пута виђених анахронизама, рециклирања прошлости, већ суочавањем са будућношћу, али без бијега од нас самих, без индекса забрањених тема, без духа инфериорности, без конформизма, без страха од освете политичке коректности, без страха од слободе.

    Ми нисмо богаљи ишчашени између свјетских ратова, грађанских ратова, хладних ратова, НАТО-а и Русије. Ми смо људи који знају шта желе и шта треба да раде, млади на којима лежи одговорност и избор, на којима лежи велики дио терета суочавања са будућношћу, тема на коју морамо дати изненађујуће и озбиљне одговоре, достојне величине и озбиљности традиције из које потичемо.

    Тагови:
    црна гора, нато, регион
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога