Слушајте Sputnik
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 850
    Пратите нас

    Руски медији су били и остали трн у оку Западу, а чак и кад су малобројни, као на Балкану, они су претња библијских размера. Није разлог, кажу, то што су руски, него што „дезинформишу“ и служе као „продужена рука Кремља“. Упрегла се читава сила медијских лумена не би ли доакала „руској пропаганди“ и очитала лекцију из „кредибилног новинарства“.

    Па како онда „фејк њуз“ није руска кованица?

    „Новинарској патки“ ново рухо у виду информационе мистификације и дезинформације путем друштвених мрежа и традиционалних медија, а све у циљу остварења финансијске или политичке користи, дали су управо Американци. Ако оставимо по страни фамозну сагу о томе како су „руски хакери“ изабрали америчког председника Доналда Трампа, коју је он сам у више наврата прогласио „фејком“, како другачије објаснити, рецимо, читаву серију медијских манипулација америчких извештача из Сирије. Притом, није се презало ни од злоупотребе деце.

    Прича о Омрану Дакнишу, дечаку извученом из рушевина Алепа који је постао симбол „сиријске патње“, демаскирана је када је његов отац испричао како су „бели шлемови“ дуго фотографисали његовог сина пре него што су му пружили помоћ. Слика Омрановог лица умрљаног крвљу и напаћеног погледа обишла је свет, а новинарка Си-Ен-Ена Кристијан Аманпур потегла ју је као „адут“ док је интервјуисала шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова. Омранов отац касније је открио да су повреде његовог сина биле преувеличане да би биле искоришћене у пропагандне сврхе.

    „Зверства“ руске и сиријске војске у репортажама Си-Ен-Ена и Би-Би-Сија илустроване су снимцима „лешева“ из Алепа који су се мрдали под белим чаршафима. А читава серија „последњих позива за помоћ“ из тог града засула је друштвене мреже. Али проблем је што би се после „коначног вапаја“ преко Твитера, исте особе следећег дана давале извештаје за мејнстрим медије.

    Слика девојчице у прљавој хаљиници која трчи разореним улицама покривеним лешевима, која је фебруара ове године кружила друштвеним мрежама као доказ „непочинстава“ сиријске војске у Алепу, имала је само један недостатак  — није била из Алепа. Није била чак ни из Сирије, него из Либана. Заправо, нашла се у видео-споту „Арапско пролеће“ који је 2014. снимила либанска певачица Хибе Таваџи.

    Наводни напади хемијским оружјем у Алепу и Идлибу „документовани су“ фотографијом човека који је, како се накнадно испоставило, остварио немогуће: био је у три различите ситуације и на три различита места и увек „жртва“ хемијског напада.

    ​Или приче о масовним зверствима сиријске војске у ослобођеном Алепу и „беспомоћним устаницима“ које су ширили западни медији, позивајући се на „беле шлемове“ и Сиријску опсерваторију за људска права. Канадска новинарка и дугогодишња дописница са Блиског истока Ева Бартлет у седишту УН овако је објаснила зашто им не треба веровати:

    „Међународне организације на терену?! Да вам кажем: нема ниједне! Причате о Сиријској опсерваторији за људска права са седиштем у Енглеској, где ради једна особа. Она се ослања на податке компромитованих група, као што су такозвани ’бели шлемови‘. Њих су са сто милиона долара финансирале Америка, Британија, Европа.

    „Бели шлемови“ су иначе снимили докуменарац о свом раду, али се у њему нису нашли кадрови у којима славе са припадницима Нусра фронта, али ни чињеница да је њиховом лидеру одбијен улазак у САД, очигледно из безбедносних разлога. Без обзира што су истовремено добили 23 милиона долара помоћи САД преко (УСАИД).

    Звучи познато? Можда подсећа на муџахедине из рата у БиХ деведесетих који су у то време слављени када су секли главе „злим Србима“ или извештаја који су доказивали да је на Маркалама експлодирала бомба долетела са српских позиција а да су снаге босанских Срба силовале на хиљаде Бошњакиња. Да не помињемо већ доказану фабрикацију звану Рачак, а која је послужила као повод за почетак НАТО агресије на СР Југославију…

     

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    Сирија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога