Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Протест опозиције

    Шта све прети у бици за Београд: Бојкот, тензије, „ровови“, нестабилност...

    © Tanjug / Сава Радовановић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    1025

    Бламирање и брукање власти зато што не задовољава основне демократске принципе је делотворно ако имате чиме то да аргументујете и ако знате шта конкретно да тражите. Друга је ствар кад имате само начелне захтеве, па онда лако може да вам се каже да сте се окупили око тога само да бисте по сваку цену критиковали режим.

    Од пет захтева (уређен бирачки списак, законит састав Градске изборне комисије, једнак третман странака у медијима, прекид злоупотребе јавних ресурса у кампањи, страни посматрачи) које је опозиција изнела, а који су повезани са слободним и поштеним изборима, према мишљењу Бојана Клачара из Цесида, два су сасвим реална да буду испуњена, што се тиче власти.

    „Ту пре свега мислим на легално формирање Градске изборне комисије и приступ страних посматрача. Не видим ниједан проблем који би требало да се јави, имајући у виду да је закон врло јасан кад је у питању Градска изборна комисија, а страни посматрачи су били и на прошлим председничким и на прошлим парламентарним изборима“, додаје Клачар за Спутњик.

    Нема скидања кравата у кампањи

    Један од ових захтева би можда могао делимично да буде испуњен, појашњава даље своје становиште програмски директор Цесида, а ту се пре свега мисли на сређивање бирачког списка, у смислу да градске службе учине напор у наредних неколико месеци да бирачки списак додатно пречисте, ажурирају и да евентуално обрате пажњу на то колико у њему има још неких умрлих лица, што свакако представља један од највећих проблема са бирачким списком.

    Када су у питању трећи захтев, који се односи на једнаку заступљеност у медијима, и четврти, да се зауставе такозване функционерске кампање, Клачар за Спутњик каже да, објективно говорећи, у овом моменту не види то као нешто што ће власт да уради зато што то на једној страни тражи законске промене, а на другој страни је потребно да постоји и политичка воља.

    „Нисам сигуран да у овом моменту код владајуће коалиције постоји политичка воља да два важна ресурса, а то су јавни ресурси и медији, препусти опозицији. Мислим да то негде представља оне сегменте за које ће опозиција морати да се бори, и заиста ми је веома тешко да замислим да неко може да обезбеди да у овој кампањи имамо једнаку заступљеност и да се владајући функционери лише те привилегије да у току кампање наступају и као страначки и као државни функционери“, резонује Клачар.

    Једно је питање колико су захтеви опозиције реални са становишта реакције власти и спремности власти да се одрекне привилегованог статуса владајуће позиције у току избора и изборне кампање посебно, а друга је ствар, додаје са друге стране професор на Факултету политичких наука Зоран Стојиљковић, колико су они саморазумљиви и оправдани са становишта некакве, хајде да кажемо, најшире јавности, а посебно стручне јавности.

    „Питање и дилема која постоји у политичкој чаршији јесте да ли се око равноправних и повољнијих изборних услова може организовати заједничка позиција свих опозиционих снага с правом, а да их иначе програмска питања не спајају него раздвајају, и је ли онда та врста евентуално оријентације на бојкот делотворна“, констатује Стојиљковић за Спутњик.

    Неучествовање је дупло јалова работа

    Јесте важно обезбедити фактичко јединство око нечега што су елементарне демократске претпоставке, и то је потребно опозицији па и демократској јавности и шире, напомиње тај професор, а с друге стране, бојкот се никад није показао посебно делотворним јер увек постоји један број гласача који мисле да не сме да се не изађе на изборе, и онда се без довољно контроле оних који не учествују на изборима излазност може много лакше надувати. И кад онда на изборе изађе једва неки проценат мање него што иначе излази, онда је питање шта сте постигли бојкотом.

    „Но, ако резултате не постижете бојкотом, то је свакако основ за снажну политичку мобилизацију, укључујући и протестне скупове и манифестације са тако саморазумљивим циљевима, уз отпор власти да изађе у сусрет, онда је то нешто што у извесној мери можете капитализовати“, истиче Стојиљковић.

    Да ли због тога што процењује да неће бити бојкота избора, владајућа позиција, према том мишљењу тог професора, није спремна да попусти.

    „Мислим да и у овако начетим демократским институцијама, оно што се зове бламирање друге стране зато што не задовољава основне демократске институте може да буде делатно ако имате чиме то да аргументујете и шта конкретно да тражите. Онда је то једна ствар у односу на то кад имате само начелне захтеве, па онда лако може да вам се каже да сте се окупили око тога само да бисте по сваку цену критиковали режим и Александра Вучића“, подвлачи Стојиљковић. 

    Што се тиче евентуалних последица у случају одбијања ових захтева од стране власти, Бојан Клачар сугерише да је утисак да у опозицији, макар у већинском делу, није реална идеја бојкота, једино можда у мањем делу опозиције, оном који гравитира око Двери.

    Мотивација и самојачање видљивости

    „Чињеница је да остатак опозиције вероватно овим захтевима не покушава само да изврши притисак на Владу Србије, већ и да пошаље одређену поруку међународној заједници. Они на неки начин заправо покушавају да уђу у предизборну кампању тако што ће мотивисати своје људе да контролишу изборе. С друге стране, праве високо присутну тензију на политичкој агенди како би евентуално владајућа коалиција била спречена, уколико би одлучила да на било који начин злоупотреби изборни процес“, указује Клачар.

    „Верујем да опозиција већински није спремна да бојкотује ове изборе“, посебно наглашава Клачар, „јер би то заиста било политички нерационално, имајући у виду да је Београд једино место где опозиција може да рачуна на бољи резултат“.

    „Прилично би било нелогично да су изашли на председничке изборе, а да прескоче београдске. Ако би се то пак десило, сасвим је сигурно да бисмо имали одређену врсту нестабилности, али чак и кад се вратимо у прошлост показује се да бојкот избора никада није био добро решење за опозицију, и негде верујем да ће то и сад да превлада као већински став“, закључује Клачар.

    Слично:

    Вучићеви противници лицемерни, са Косовом би радили исто што и он
    Јанковићев покрет прекида сарадњу са Демократском странком
    Три бода код куће против Коштунице, Тадића, па и Вучића
    Превирања у опозицији: Вучић близак Немцима — Енглези му спремају преврат
    Ко је човек број два у Србији
    Тагови:
    бирачки списак, излазност, Цесид, захтеви, бојкот, Вучић, Београд, избори, опозиција, медији, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога