Београд+ 1°C
Ниш+ 2°C
Слушајте Sputnik
    Бродови Црноморске флоте и Каспијске флотиле током војне вежбе Кавказ 2016.

    Како је Украјина покушала да преузме „ударну песницу“ руске флоте

    © Фото: Ministry of defence of the Russian Federation
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Оливера Икодиновић
    0 1001

    Тихи рат између Русије и Украјине, који је по многима започео још 1991, распадом Совјетског Савеза, највише се манифестовао сукобом око Црноморске флоте, „ударне песнице“ руске морнарице.

    Почетком деведесетих година подела совјетске војне имовине између бивших република ишла је мање-више глатко. Москва је сачувала контролу над великим складиштима војне технике и муниције, али питања везана Црноморску флоту изазвала су оштар спор између Русије и Украјине.

    Москва није желела да изгуби своје базе на Криму, које су после распада земље остале под јурисдикцијом Кијева.

    Совјетски лидер Никита Хрушчов поклонио је Крим Украјини 1954. године, а деценијама се спорило о легитимности те одлуке. Правнике и историчаре највише је интересовало питање ко је имао право да у име руског народа и Русије прекраја њене границе?

    Било како било, на стратешки важном полуострву остале су луке, аеродроми, војна складишта, јединице обалске страже и ПВО.

    Украјина је у почетку тражила да сва инфраструктура и имовина Црноморске флоте припадне њој. Украјински председник Леонид Кравчук је 5. априла 1992. године објавио да је совјетска Црноморска флота власништво Украјине, а само два дана касније Борис Јељцин је учинио исто, објавивши да је руска.

    После вишемесечних преговора, Јељцин и Кравчук потписали су споразум о повлачењу Црноморске флоте из састава стратешких снага Заједнице независних држава, а у јесен 1993. председници су постигли прелиминарни договор о подели флоте на „равне части“ и заједничком коришћењу инфраструктуре.

    Међутим, Кравчука су у Украјини оптужили за издају и под притиском опозиције он је одступио од договора, па се цела прича вратила на почетак.

    Ситуација око флоте се затезала, а у неколико наврата замало је „проговорило“ и оружје.

    Међутим, у јуну 1995. године Москва је направила уступак Кијеву и одустала је од захтева да Севастопољ буде главна база Црноморске флоте. Јељцин и Кравчук су коначно договорили поделу. Русија је добила више од 80 одсто бродова, али је остала без главне војно-морнаричке базе на Криму.

    Коначно, у мају 1997. у Кијеву су потписани међувладини споразуми, којима су потврђени ранији договори и детаљно прописани статус и услови под којима руска Црноморска флота може да остане на Криму.

    Према том споразуму, Русији је остало скоро 400 бродова различите класе и намене и 161 летелица, а добила је и право да користи базе на Криму до краја маја 2017. године. Договором је одређено да годишња „кирија“ буде 98 милиона долара, и она се годинама одбијала од великог дуга који Кијев има код Русије за неплаћени гас.

    Међутим, Украјина је ограничавала број војника и оружја на својој територији, па Војно-морнаричка флота Русије није смела да броји више од 25 хиљада људи на полуострву.

    У априлу 2010. председници Русије и Украјине, Дмитриј Медведев и Виктор Јанукович, договорили су попуст од 30 одсто на руски гас који се испоручује Украјини, а Украјина је заузврат пристала да Црноморска флота остане на Криму до 2024. То је изазвало узбуну у Кијеву, у прозападним опозиционим круговима…

    Тихи рат око Црноморске флоте је тињао, а то питање је коначно затворено марта 2014. године, када је око 96 одсто грађана Крима, незадовољно фебруарским државним пучом у Кијеву, на референдуму гласало за присаједињење Русији. На верност Русији тада се заклео и део украјинских официра.

    Након тог догађаја и „кримског пролећа“ Црноморска флота је почела да исписује нове странице историје.

    „Након повратка Крима у састав Русије почела је не само модернизација него и коренита реформа Црноморске флоте. Током деведесетих флота је преживљавала само захваљујући преданости чланова посада и њихових команданата. Сада често комуницирам са њима и они кажу да је немогуће поредити стање пре 2014. и након што се Крим вратио у састав Русије. Црноморска флота добија нове бродове и војну технику, док је раније, када је Крим био украјински, због многобројних ограничавања од стране Кијева, Русија била приморана да шаље најбољу технику свим флотама, осим Црноморској. Сада се ситуација из корена променила. Пре 2014. Црноморска флота је имала само једну подморницу —  ’Варшавјанка‘, а сада има шест дизел-електричних подморница опремљених крстарећим ракетама ’Калибар‘. Сада Црноморска флота има и фрегате ’Адмирал Есен‘ и ’Адмирал Григорович‘, које су се добро показале у борби против терориста у Сирији. Осим тога, Црноморска флота је добила обалске ракетне системе ’Бастион‘ и појачане ваздушне снаге, пре свега ударну авијацију. На крају, Флота је имала само једну бригаду морске пешадије, а сада је број војника повећан и формиран је војни корпус“, каже за Спутњик потпуковник у пензији Сергеј Ченик, главни уредник часописа „Милитари Крим“.

    Украјина је, с друге стране, изгубила оно на шта се ослања флота — базе и могућност техничког одржавања и ремонта наоружања, наводи Ченик.

    „Главни брод украјинске флоте и даље је фрегата ’Гетман Сагајдачни‘, који можда изгледа добро, али је толико интензивно коришћен да се може рећи да је ’на самрти‘, а ремонт је могућ искључиво на Криму. Све остало чиме располаже украјинска флота је, благо речено, старудија. Једино што можда представља претњу су ракетни оклопни чамци ’Гјурза‘, али они су намењени пре свега контроли обале и провокацијама и нису у стању да контролишу цео црноморски регион. Американци су давали украјинској флоти неку опрему за навигацију и радаре, али то није довољно да се промени баланс снага у региону. Једина флота која представља озбиљну претњу за руску у Црном мору је турска, а Украјина Црноморској флоти не може апсолутно ништа“, закључио је Ченик.

    Црноморска флота
    © Sputnik/
    Црноморска флота
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога