Слушајте Sputnik
    Борци курдске пешмерге

    Курдска карта у америчко-турској партији (видео)

    © AFP 2018 / Safin Hamed
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Тања Трикић
    Шта се крчка на Блиском истоку (107)
    0 191

    Неспоразуми између Турске и САД недавно су кулминирали због сиријских Курда. Анкара је упозорила да би амерички војници могли да постану мета у турској акцији код Африна јер се боре у униформама Одреда народне самоодбране сиријских Курда. Турска је превише важна за НАТО и зато нема шанси да дође до војног окршаја, сматра историчар Немања Старовић.

    Односи Турске и Сједињених Америчких Држава су кренули низбрдо 2012-2013, када долази до суштинских промена у Турској на унутрашњем плану. Посебно су се заоштрили након неуспелог војног пуча у тој земљи за који Анкара тврди да иза њега стоји проповедник Фетулах Гулен, који је уточиште нашао у Америци. Покушај државног удара 2016. само је финале процеса који траје неколико година и који се огледао у покушајима обарања Реџепа Тајипа Ердогана што кроз његову партију, што кроз друге државне структуре, што на изборима 2015. који су одржани у два наврата, наводи Старовић у емисији „Спутњик интервју“.

    Према његовим речима, данашња ситуација је управо последица тих процеса. Ипак, сматра он, Турска свакако остаје у НАТО-у, али за Турску НАТО остаје једна врста празне љуштуре која неће бити испуњена садржином.

    По мишљењу Видослава Ковачевића, генерал-мајора у пензији, избор Доналда Трампа за председника САД уздрмао је многе ствари у свету, па и односе међу НАТО савезницима. То је и разлог што Турска, сматра он, покушава да се полако извуче испод НАТО кишобрана, а добар сигнал је и приближавање Турске и Русије.

    „Улазак Турака у Сирију ових дана остао је тако и без реакције Америке и без реакције Русије, али и, што ме је забринуло, саме Сирије. Ту постоји неки договор. Као војник верујем да је добро док постоје контролисани сукоби, али ме је страх да се неки мали играчи сад не откаче“, каже Ковачевић.

    Анкара више не следи слепо америчке интересе

    Немања Старовић скреће пажњу да понашање Турске треба посматрати у контексту дубине промена које су се десиле у тој земљи откад је на власти Реџеп Тајип Ердоган и његова Партија правде и развоја.

    „Земља је за свега 15 година утростручила обим своје економије. Уз присуство демографског раста, преко три пута је повећан бруто друштвени производ и управо та економска снага Турске је произвела и много већи ниво самопоуздања у вођењу спољне политике. Турска је схватила да коначно има капацитете да форсира своју улогу регионалне силе и да нема разлога да следи било чије туђе интересе, макар то био и ’велики брат‘ са друге стране океана“, објашњава наш саговорник.

    Старовић напомиње да је због тога дошло и до промене турске политике према Сирији и када је у питању слепо праћење америчких интереса који су се огледали пре свега у покушају обарања режима Башара ал Асада, по моделу виђеном током такозваног „арапског пролећа“.

    „Турци су схватили да то не представља срж њихових интереса, да је њима мање важно ко ће бити на власти у Дамаску, да су спремни — а та се промена видела и у Ердогановим изјавама последњих година — да прихвате да у неком периоду на власти остане Асадов режим. Али оно што представља њихов врховни интерес јесте да не дозволе да се на подручју севера Сирије формира нека врста курдског ентитета који ће бити под ефективном контролом терористичке Радничке партије Курдистана, чиме би Турска остала изолована у односу на арапски свет и Блиски исток у целини“, наводи Старовић и додаје да би формирање таквог низа кантона на северу Сирије представљало директну претњу за безбедност Турске.

    Турска је, каже он, управо како би то спречила покренула још 2015. своју прву војну операцију у Сирији под називом „Штит Еуфрата“, чији циљ је био да се раздвоје курдски кантони, а сада са истим циљем и акцију „Маслинова гранчица“, која настоји да елиминише присуство Радничке партије Курдистана у кантону Африн.

    „Сасвим је очигледно да је успостављена нека врста консензуса на регионалном нивоу, и поред вербалних осуда које стижу из Дамаска и Техерана. Види се да неће прстом мрднути како би зауставили ту операцију“, сматра Старовић, уз оцену да је Турска за то добила зелено светло и из Москве, и из Вашингтона, који је, тиме што је рекао да Африн није у зони њихове операције, на неки начин дао одрешене руке Ердогану.

    Наш саговорник упозорава да би ситуација могла да постане компликованија ако турска операција крене у правцу града Манбиџа, на западној обали Еуфрата, где се, према неким проценама, налазе две до три хиљаде америчких војника, али верује да до тога неће доћи.

    С друге стране, по мишљењу Старовића, Американцима ће бити тешко да даље воде игру тако да буду задовољни и њихови курдски и њихови турски савезници.

    „Американци имају намеру да задрже своје војно присуство у оним деловима североистока Сирије, који се налазе североисточно од реке Еуфрат И где су им главни савезници на терену управо јединице Народне одбране које су фактички део Радничке партије Курдистана. Они ће остати ту присутни, рачунају да је то неки минимум њихових интереса који ће успети да остваре на самом терену. За сада постоји подела сфера утицаја. Турци су заинтересовани за део Сирије који се налази западно од реке Еуфрат, за сада препуштају Американцима утицај на североисточним подручјима у односу на демаркациону линију, али заиста је тешко проценити како ће тај ад хок успостављен баланс изгледати за годину или две“, каже Старовић.

    По мишљењу Ковачевића, ситуацију треба сагледати и са становишта гасних и нафтних праваца.

    „Не ратује се само због националних обележја или што волимо или не волимо Курде. Ту су неки гасоводи или путеви хране, воде, нафте, и све оно што су ресурси који су битни за будућност“, каже Ковачевић, који верује да ће у тој игри најгоре проћи Курди, који су војничка нација разбацана у четири државе и које сви подржавају само кад су им потребни добри борци.

    Ковачевић сматра да ће Турке пустити „да заврше посао који су почели“, а да је „како би се свет мало бавио неком другом причом“ и отворено питање Грчке и Македоније.

    Пукотине у НАТО-у

    На подсећање да се на територији Турске налази база Инџирлик, у којој се налазе и НАТО и турске снаге, Старовић оцењује да би Анкара била најсрећнија кад те базе не би било: одатле је 2015. узлетео авион који је оборио руски авион, што је довело до највеће кризе у односима Москве и Анкаре и за коју је требало пуних годину дана да буде на неки начин превазиђена.

    „Током покушаја војног пуча 15. јула 2016. године, авиони који су надлетали Анкару и који су учествовали у покушају пуча узлетали су са базе Инџирлик. Видели смо да се тада Турска није либила да неколико дана држи у потпуној блокади ту базу, да јој пресече доток воде, струје и тако даље, и да инсистира на изручењу потенцијалних учесника у пучу“, наводи Старовић.

    Историчар наводи и чињеницу да је, кад је реч о утицају терористичке организације Фетулаха Гулена, како се она данас званично у Анкари назива, још увек више десетина процената укупног армијског састава под контролом те организације, а да је инфилтрација припадника Гуленове организације највећа управо у ваздухопловству, међу пилотима —чак 80-90 процената је под Гуленовим утицајем.

    „Зато је питање ваздухопловства и ваздухопловне базе Инџирлик јако осетљиво, а сама Турска даљи развој свог безбедносног сектора не види толико изван НАТО-а, колико мимо њега. Противракетне системе набавља од Русије, распоређује и планира да користи потпуно изван НАТО кишобрана“, наглашава Старовић.

    „Мени НАТО постаје све интересантнији — шта ће са њим бити и зашто се Европа залаже да направи своју војску ако има НАТО кишобран. То су неке пукотине унутар НАТО-а које се тренутно не виде, и то Турска вешто користи“, додаје Ковачевић.

    На питање нису ли сметње на везама на линији Турске и Сједињених Држава управо последица пукотина у НАТО-у, Ковачевић одговара потврдно: „Нема ту неког јединства, има ту пукотина, различитих интереса“.

    „Врло ми је сумњиво ових дана што Грчку хоће да натерају да прихвати назив Македонија, да би Македоније ушла у НАТО. То је тако убрзана прича. То се радило у тајности, али преко ноћи су постали нервозни. Одједанпут, дај то“, описује Ковачевић. Он додаје да је притом Македонија стратешки мање важна од, рецимо, Црне Горе, јер Македонија нема излаз на море, а нема ни значајније војне капацитете.

    „Не верујем да ће НАТО да запуши неку пукотину са Македонијом. Кад заврши са Македонијом, остају само Србија и Босна и Херцеговина, али ово (Македонија) је пре свега ударац на Србију“, оцењује на крају Ковачевић.

    Тема:
    Шта се крчка на Блиском истоку (107)
    Тагови:
    Курдистан, Курди, НАТО, Русија, Ирак, Сирија, САД, Турска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога