Слушајте Sputnik
    Припадници Слободне сиријске армије под заштитом Турске

    Како је Америка упала у сопствену замку на Блиском истоку?

    © REUTERS / Osman Orsal
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    0 682

    Пораз ДАЕШ-а у Сирији, већ је сасвим извесно, неће означити и крај рата у тој држави, већ значи да рат сада улази у нову, можда и опаснију фазу, не само за Сирију већ и за регион, па и за читав свет.

    На северозападу земље, у кантону Африн, у току је операција „Маслинова гранчица“, офанзива турске војске против курдских снага које контролишу тај део Сирије. На североистоку и истоку Сирије, на простору од Еуфрата до границе с Ираком, стациониране су курдске снаге и њихови амерички савезници. А на југозападу Израел врши честе ваздушне нападе, уз нов моменат, обарање израелског авиона од стране сиријске противваздушне одбране, што је први такав случај од почетка рата.

    У четвртак и петак у посети Анкари боравио је амерички државни секретар Рекс Тилерсон. Он се састао са председником Реџепом Тајипом Ердоганом и шефом дипломатије Мевлутом Чавушоглуом, с којим је постигао договор о нормализацији односа између два НАТО савезника, односа који су — према оценама турских званичника уочи Тилерсоновог доласка — због америчке подршке Курдима били доведени до тачке пуцања.

    Какве ће конкретне последице изазвати турско-амерички договор и да ли се у његову одрживост уопште може веровати? Да ли се Америка повукла пред Турском, зашто покушава да спроведе фактичку поделу Сирије и како ће на то реаговати званични Дамаск, а како Русија и Иран?

    О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили Владимир Ајзенхамер са Факултета за безбедност и публициста Немања Старовић.

    Спутњикови саговорници сагласни су у оцени да је најава новог зближавања Турске и САД унапред осуђена на неуспех.

    „Нема никакве назнаке о помаку с било које стране“, објашњава Владимир Ајзенхамер разлоге своје процене. „Заправо, изјаве званичника су контрадикторне, почев од Тилерсонове тврдње да САД нису наоружавале Курде тешким наоружањем — Турци, наиме, не желе да их САД наоружавају уопште. Такође, Чавушоглуов захтев да САД поврате поверење Турске тако што ће Курде повући источно од Манбиџа (град на северу Сирије надомак турске границе, близу западне обале Еуфрата), и да ту уместо курдских снага дође турска војска, за Америку је неприхватљив јер би то представљало потпуни пораз америчке политике, чија су ударна песница до сада били управо Курди. Тако да су две стране, у ствари, и даље на непомирљивим позицијама, а овакве изјаве (о нормализацији односа) представљају само дневну политику и покушаје Америке да вруће кестење извади из ватре.“

    „Садашњи разговори између Турске и САД“, додаје Ајзенхамер, „више подсећају на преговоре који се воде између непријатеља и супарника, него између НАТО савезника. Више не говоримо савезништву САД и Турске, већ о покушајима да се савезништво спаси“.

    И Немања Старовић, коментаришући Тилерсонове сусрете у Анкари, оцењује да се „не може говорити о обрту, будући да су почетне позиције и даље онакве какве су биле. Зато за обрт уопште и нема основа“, наводи Спутњиков саговорник и подсећа да се разлике међу двама НАТО савезницама не тичу само америчке подршке Курдима, већ и покрета Фетулаха Гулена (кога Ердоганова власт оптужује за организацију пуча а Вашингтон одбија да га изручи Анкари), судских процеса који се у САД воде против блиских Ердоганових сарадника…

    Америчко-турски разговори, према Старовићевом тумачењу, имају за циљ само да спрече даљу ескалацију веома запаљиве ситуације тако што ће Турска ограничити домете своје „Маслинове гранчице“ у кантону Африн, и око Манбиџа, где Американци имају неколико хиљада војника, а Ердоган у последње време прети и оружаном интервенцијом.

    С тим у вези, Турци су подсетили Тилерсона да је још 2016. Вашингтон обећао да ће повући Курде на територију источно од Еуфрата, па то обећање није испунио, а додатни разлог турског незадовољства налази се и у Пентагоновом буџету, објављеном ових дана, у коме је сиријским Курдима намењена војна помоћ од преко пола милијарде долара.

    „Американци, с једне стране, морају да воде рачуна о интересима Турске, али, с друге стране, испуњавање турских захтева не би било у интересу Америке зато што би представљало њено даље повлачење на терену — курдске снаге, наиме, јесу основа америчког војног присуства у Сирији, због чега би њихово узмицање означило даље губљење америчког преимућства у тој земљи“, наводи Владимир Ајзенхамер.

    Он указује да су Курди у Африну „спремни и на повратак снага Башара ел Асада јер сами на дуже стазе нису у могућности да се одупру Турцима. А опет, повратак Асада представљао би даљи губитак контроле за Американце, тако да они морају да воде рачуна и о курдском интересу. Дакле, Вашингтон је сада разапет између Анкаре и Курда — ако превише притисну Курде, ризикују повратак Асада, а ако не удовоље Турској, ризикују њено даље приближавање Русији и Ирану. Америка је, дакле, у небраном грожђу, без праве стратегије“.

    „Американци су пуно тога изгубили током протеклих година услед промашене стратегије подршке такозваним умереним побуњеницима у Сирији, која је доживела тотални дебакл“, коментарише Немања Старовић. „Они су се због тога преоријентисали на подршку Курдима, и њихов циљ јесте формирање некаквог курдског ентитета на североистоку Сирије, источно од Еуфрата, и у то су уложили доста политичког капитала“.

    „Подршком Курдима Американци добијају барем осећај или призвук контроле на терену“, надовезује се Ајзенхамер. „Чињеница је да САД више не контролишу Блиски исток. То и даље јесте зона њиховог интереса, али за разлику од претходне две деценије када је њихов утицај био без преседана, ситуација се потпуно променила. Тако да је овде реч о њиховом покушају голог опстанка у региону и избегавања онога што изгледа као неизбежно, а то је потискивање америчког, пре свега војног утицаја, а све више се говори и о новим финансијским и економским играчима у региону, те се и са те стране САД налазе у незавидној позицији.“

    С обзиром на значај Курда за читаву америчку регионалну стратегију, оцењује Старовић, „сасвим је сигурно да су регионални играчи — Москва и Техеран, али и сам Дамаск — дали неку врсту зеленог светла за покретање операције ’Маслинова гранчица‘, о чему говори читав низ доказа. С друге стране, јасно је да Американци нису задовољни оваквим развојем ситуације, али нису у стању да га спрече, све и ако сам Африн није у фокусу њиховог интересовања.“

    Све у свему, закључује Старовић, „америчка стратегија на Блиском истоку се у извесном смислу распала. Та стратегија, која се своди на неку врсту окруживања Ирана, подразумева потребу за барем једним делом Блиског истока на коме ће имати потпуну контролу, а видимо да они убрзано губе утицај и у Ираку, док је утицај Техерана на владу у Багдаду све већи, али и на владу ирачког Курдистана у Ербилу, која је до сада сматрана апсолутним америчким савезником. Насупрот томе, Техеран је успео да оствари свој геополитички циљ, а то је излазак према Медитерану, што Америка није успела да спречи“.

    Ипак, упозорава на крају Владимир Ајзенхамер, то не значи и да се ова регионална криза, у коју су укључени и глобални играчи, нужно ближи свом мирном расплету: „Сада смо у пат позицији која може да се реши или новим, озбиљним преговорима, или ће уследити даља ескалација која би читав регион уназадила деценијама. Нажалост, познајући Блиски исток, ескалације су увек могуће“.

    Тагови:
    грађански рат у Сирији, ДАЕШ, Курди, Сирија, САД, Русија, Турска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога