У америчкој штампи, Данијел Сервер је представљен као стручњак за Балкан. Посматрајући његов досадашњи рад из угла српске политике, а ослањајући се на дефиниције из безбедносне аналитике, пре би се могао окарактерисати као агент провокатор. Односно, особа са утицајем, која треба да подстакне одређене појединце или групе на слично деловање.
Последња у низу Серверових изјава — да је Русија „више него спремна“ да напусти интересе Србије и да „призна Косово у замену за признање Јужне Осетије и Абхазије, анексије Крима и поделе Молдавије од стране Запада“, а што би „такође дало Путину јачу базу за поделу Грузије, Молдавије и Украјине, три државе у којима је Русија користила своју војску за промоцију етничких подела“ те да ће „Москва наставити да блокира Косово у УН, бар док Београд не каже другачије, а можда и после тога“, дата је у ту сврху.
Не треба уопште сумњати како ће овакво становиште почети да заступа и известан број српских „јавних посленика“. Посао Сервера је да им спреми аргументацију за нови круг приче о „злим Русима“, који само „гледају своје интересе“, па ће, пре или касније „оставити Србе на цедилу“.
Овако срочена прогноза има озбиљне мањкавости. Најпре због тога што се замењују тезе. До те мере да се ради о правој „логичкој вратоломији“. Русија за протеклих четврт века није покренула нити једну иницијативу која је косовско питање учинила теже решивим. САД су иницирале агресију на СР Југославију, стварајући геополитички амбијент таквим, да ће се последице још дуго осећати. Прелазак у нову, још комплекснију фазу, одиграо се у лето 2007. године када је председник Џорџ Буш из Тиране поручио: „Косово ће бити независно!“ Све што Сервер наводи, а тиче се наглих или постепених ескалација криза у Грузији, Украјини и донекле Молдавији дошло је после тога. Морају се разликовати узроци и последице.
Затим, зато што, ако уследи неки „глобални договор“ САД и Русије, па дође до „поделе интересних сфера“ и самим тим међусобних признавања територија са спорним статусом, то никако неће укључити само „трампу“ Абхазије, Јужне Осетије и Крима за Косово. Можда је то било могуће 2008. године, али данас ствари стоје другачије. Интересна сфера Русије, а то је руководство у Москви научило искуство из „новог хладног рата“, мора ићи даље на запад. Безбедност Русије се у овим условима не осигурава тако што ће се САД сложити са независношћу Сухумија и Цхинвалија. Јер, НАТО ће и даље јачати присуство на својим источним границама. У новој руској геополитичкој рачуници, а то постаје све очигледније, Балкан има сасвим другачију рачуницу. Успут, треба рећи да су у ту рачуницу поред Источне Европе укључени и Централна Азија и Блиски исток.
Потом, треба имати у виду да САД у овом тренутку не смеју да се „одрекну“ нити једног савезника. Самим тим ни да признају Абхазију, Јужну Осетију и Придњестровље, нити да се сагласе са референдумом на Криму. То би била директна порука осталим чланицама НАТО-а да се на Вашингтон више не могу ослањати, што би до те мере ослабило унутрашњу кохезију, да би се Северноатлантска алијанса вероватно брзо распала. Зато САД и не разматрају такве потезе. Отуда је и Серверово виђење — „прављење рачуна без крчмара“.
На крају, вероватно и најважније: Русија има све аргументе да већ сада најави улагање вета на покушај учлањења такозване Републике Косово у УН. Чак и ако то од ње не затражи Србија. Истина је, не постоји ниједан разлог да Србија „дозволи“ овакво решење. Међутим, треба имати у виду да је притисак Запада на Београд огроман, а све у циљу како би се „правно обавезујућим споразумом“ дефинисало да Србија неће реаговати на покушај „угуравања Косова у УН“. По „моделу две Немачке“. Како ће тај притисак резултирати и до чега ће на крају довести, остаје да се види. Према мишљењу експерата из САД, ако Србија то не би изричито захтевала, Русија не би имала „морално право“ да уложи вето. Ипак, ствари и овде стоје сасвим другачије.
Прво, Русија је у жестоком сукобу са НАТО-ом. Тзв. Република Косово је у уставну преамбулу унела одредницу о „циљу да се држава Косово укључи у процес евроатлантских интеграција“. Такође, у Члану 143 истог тог устава се наводи да је он подређен Ахтисаријевом плану (невероватно, али истинито). А тим планом је дефинисано да је највиши орган власти на Косову међународно војно присуство. Односно — КФОР. Улазак у УН омогућава „Косову“ и брз улазак у НАТО (тада више нема могућности да тај поступак блокирају Шпанија, Румунија, Грчка и Словачка), а затим и потпуну трансформацију међународног војног присуства, од КФОР-а ка НАТО-у. То би било легализовано и непроменљиво у наредним деценијама. Зашто би то Русија дозвољавала? Да ли су у Москви толико наивни, па да раде у корист своје штете?
Друго, Русија је досад „балканску политику“ уобличавала ослањајући се на међународно право. Зато толико и инсистира на поштовању Резолуције 1244. Овај документ СБ УН није испоштован и остаје неиспуњен у чак 11 тачака (чланови 1, 4, 9ц, 10, 11а, 11е, 11ј, Анекс 1.6, Анекс 2. у тачкама 6, 7 и 8). Такође, било би неопходно поново размотрити примену тачака 11ц, 11д и 11и, као и полемисати о придржавању „регионалних актера“ тачке 18 (од свих држава у региону СБ је захтевао стриктно спровођење 1244, што су поједине земље игнорисале успостављајући билатералне односе са Приштином). Званична Москва, дакле, има солидну правну основу да оспори сваки покушај учлањења приштинских власти у УН. А то је важно за саме УН, зато што ако олако допусти да се преко тога пређе у случају 1244, нешто слично може бити случај и са осталим резолуцијама СБ. Зато, гледајући на ово са становишта међународне безбедности и статуса УН, као стална чланица СБ, Русија, уз Кину, има и обавезу да уложи вето. Тако се чува међународно право и поштује најважнија међународна организација.
Треће, Русија основу за вето може да тражи и позивајући се на Повељу УН. Темељећи свој став на Члану 110, који дефинише ратификацију. Ту се опет враћамо на „Устав Косова“ и подређеност Ахтисаријевом плану. Како је својевремено приметио судија Уставног суда СР Југославије Александар Симић — досад су у историји постојале државе које су стварале војне савезе, а „Косово је први пример да војни савез формира своју државу“. Поред тога што је „Косово НАТО држава“, како Јелена Пономарјова у наслову књиге наводи, то је и „разбојничка држава“. Рад институција одавно усмеравају криминални картели. Ово значи да Русија може да се позове и на Члан 4 Повеље УН. Тзв. Република Косово не испуњава све услове за пријем, о томе се може нашироко писати.
Русија свакако има и своје (гео)политичке интересе да уложи вето на покушај пријема „Косова“ у УН, али је то донекле и њена обавеза као сталне чланице СБ. Што се интереса Србије тиче, значило би да се Москва око тога што је могуће пре изјасни. Не због Албанаца, нити заоштравања односа са Вашингтоном, већ због ЕУ. Како ствари стоје, већ од лета треба очекивати оштрије поруке из Брисела: да Србија изабере „или Косово или ЕУ“. У том контексту, и тешко злоупотребљавање преговарачког Поглавља 35. Јасна порука из Москве би такав приступ ЕУ према Србији амортизовала, а Европску комисију натерала да тражи ново „креативно решење“ за евроинтеграције Србије. Према последњим истраживањима јавног мњења, чак 81 одсто грађана Србије није спремно да се „одрекне Косова зарад евроинтеграција“. Што значи и да би јасан став Русије о улагању вета у овом случају имао и неподељену подршку нашег јавног мњења, али и неопходан легитимитет. Русију ништа не зауставља да уложи вето овим поводом. Сви аргументи су на њеној страни.
