Слушајте Sputnik
    Телевизијски екрани

    Медији, фејк њуз, алтернативне чињенице и постистина

    CC BY 2.0 / Flickr / Vormingplus Gent-Eeklo vzw
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Марко М. Николић
    0 227

    У данашњем свету технологија и „фејк“ информација, највише је дошла до изражаја чувена Черчилова реченица: „Лаж обиђе пола света, док истина још облачи панталоне“.

    Монопол над истином и минимакс

    Није тајна да медији од свог настанка играју кључну улогу у политичком животу. Монопол над истином и презумпција невиности угрожене су у глобалним токовима моћи. Случај Скрипаљ и брзоплета пресуда Русији један је од последњих примера моћи медијске машинерије. Ништа мање битан моменат није ни притисак и „обликовање“ Трампове администрације и тихи импичмент — (институционално смењивање председника), којим му се, чини се, константно прети. Брзина продора информација до гласачке публике, нарочито до оних неодлучних, представља праву уметност у политичком маркетингу у доба изборног процеса, и неретко чини ту пресудну варијаблу кључном у позиционирању након избора. Медиј је порука, информација је средство медијске куће — производ, док је гласник посредник, и има одговорност да пренесе вест на аутентичан начин. Ништа мањи кључ успеха у производњи медијског садржаја не представља ни препознавање канала који на најлакши начин долази до највеће масе људи — минимакса. Та чаробна реч је у нашем медијском свету познатија преко Милована Илића Минимакса, него по њеном изворном значењу — употреба минималних средстава да би се дошло до максималних резултата.

    Политички маркетинг кроз технологију

    У данашњем свету технологија и „фејк“ (енгл. fake) информација, највише је дошла до изражаја чувена Черчилова реченица „Лаж обиђе пола света, док истина још облачи панталоне“.

    Политичари често користе предности технолошке револуције пре него други и препознају медиј. Тако се Адолф Хитлер сматра првим челником нације кога су радио-фреквенције учиниле тако популарним, захваљујући добрим говорничким способностима, а релативно незавидном физичком појавом — дакле, радио-таласи су „помогли“ у дизању црног облака над Европом.

    Џон Кенеди, 35. амерички председник, назива се првим телевизијским председником: чувена дебата је преношена уживо 1960. године. Дуел Кенеди—Никсон био је најгледанија емитована емисија до слетања на Месец, а након које је америчко јавно мњење, упркос свим истраживањима, изабрало Кенедија за шефа Беле куће. Ситнице, као што су боја одела, кравате, шминка и сценски наступ одлучиле су победника антологијског дуела и можда су прапочетак јавног наступа и професионалног односа комуницирања политичара са публиком. Технолошке револуције су довеле до нових облика оглашавања, па се Обама сматра првим „Фејсбук-председником“, који је схватио да је ту ризница његових гласача. Шта се то, сем технологије и начина манипулације, изменило од 35. америчког председника Кенедија до 45. Доналда Трампа, и какве промене и последице нам доноси нова ера дигитализације?

    Твит — синоним за моћ

    Монопол над оглашавањем и чињеницама доскора је био неосвојива тврђава. Појавом нових медија, ти бедеми су уздрмани, али времена у којима се лажи називају еуфемистично „алтернативном истином“ наговештавају велики јаз на тржишту медија. Термин „постистина“ је проглашен речју године у јеку кампање за америчког председника, о којој се и дан-данас прича. Како се од новинарске крилатице „чињенице су светиња, док је коментар слободан“ дошло до категорије легализоване производње заблуде и обмане?

    Доналд Трамп, да би избегао посредника и заблуду „фејк њуза“, како назива медије у које нема поверења, и дошао најбрже до бирача и целог света, користи Твитер, и остаће упамћен као „Твитер-председник“. „Твитом“ оставља утисак персонализације поруке, 280 карактера има ефекат да сваки Трампов пратилац има привилегију и привид да се амерички председник баш њему обратио.

    Сви председникови људи — верзија Трамп 2.0

    Афера „Вотергејт“ после које је Никсон био приморан да поднесе оставку, ако ништа друго, уверила је свет да вашингтонски трон може бити уздрман. Уједно, „Вотергејт“ је и синоним за златно доба истраживачког новинарства. Од почетка „Трампове ере“, његову администрацију је напустило 37 блиских сарадника — неки су отпуштени „цвркутом“ са Твитера (енгл. tweet значи цвркут), док су други присиљени да дају оставку. Поимање државе као компаније и „Yes, Sir“ (Да, господине) — омиљени одговор који Трамп очекује од својих сарадника, очигледно нису били довољно заступљени у Белој кући. Амерички систем не дозвољава потпуну аутономију председника у одлучивању, и, иако са великим овлашћењима, у систему „chechs and balances“, све одлуке се добро филтрирају, а на крају могу да буду оборене на суду у засебним државама. Очигледно, није све тако труло код Ујка Сема, али Трампов порив за супрематијом и шерифовско понашање угрожавају концепт поделе власти. Помешаност ега величине Емпајер стејт билдинга, самоуверености и шоу-бизниса, чиниоци су који се најбоље одсликавају кроз самохвалисавост и чувену тврдњу Доналда Трампа, који је за себе рекао да је један од највећих умова свих времена. Корени самољубља, безгрешност мисли и беспрекорног лидерства америчког председника, сежу још у далеку прошлост, када ни „Симпсонови“ нису предвидели долазак Трампа на место председника.

    Поред „Да, господине“, Трамп обожава још једну синтагму која потиче из чувеног ријалитија који је водио, под именом „Шегрт“, где му је омиљена фраза за оне који нису испунили његове критеријуме била прединфарктно „Отпуштен/a си“!

    Ко сабљом сече — сам од ње страда

    Мало је речи које изазивају камене фаце и недоумице у Белој кући. Кошмарни снови председника и зидови Овалне собе, не могу бити имуни на појмове нуклеарног рата, пропасти берзе и долара. Међутим, постоји још једна реч која пали црвени аларм у Вашингтону, а повезана је са губитком посла — детронизацијом. Не добија се „твитом“, као што је Доналд Трамп отпустио неке од најближих сарадника, попут државног секретара Рекса Тилерсона. У питању је импичмент. Одликују га компликована процедура и дугометражна тумачења. У историји САД, само је један председник био импичован — Ендру Џонсон, давне 1865. године, док је Билу Клинтону тај процес претио, али се није десио. Ричард Никсон је поднео оставку и није дозволио да доживи институционално смењивање. Да ли би Доналд Трамп требало више да се боји Милерове комисије која се бави регуларношћу изборног процеса 2016. године или можда личних скандала и испада? Постоји сумња и да шеф Беле куће не одлучује самостално о смењивању са дужности људи из администрације и да мрежу оставки плете неко други. То су питања на која се чека одговор у наредним месецима, док се шушка o евентуалној посети председника Доналда Трампа Београду 2019. године. Саветници би требало да укажу Трампу да су од три америчка председника који су били у Београду, двојица — Форд и Картер — остала на само једном мандату, док је трећи — Никсон морао да поднесе оставку. Ах, тај страшни импичмент…

    Тагови:
    фејк њуз, медији, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога