Београд+ 25°C
Ниш+ 24°C
Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић - Без дистанце

    На очај еврофанатика: Проширење ЕУ је немогуће

    © Sputnik / Александар Милачић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    0 1010

    Европска унија, с времена на вријеме, покаже појачани интерес за регион који назива Западним Балканом. Њени високи званичници тада својим присуством почасте државе региона и прилично се лагодно осјећају. Мора се признати и да су им говори пригодни, лијепо написани и да пружају наду.

    Заузврат, окружени су пажњом (локалне) јавности и свака им се ријеч мјери и анализира. Они професионално шире оптимизам и у ријеткој су прилици да забораве домаће јаде који их сустижу како у Бриселу тако и у појединачним државама-чланицама. То им, изгледа, дође као радни одмор и прилика да се присјете како је Европска унија некада била дивна идеја која се, нажалост, претворила у сопствену супротност.

    Тренутна „офанзива“ се одвија под нескривеном паролом да читав регион треба отргнути од (малигног) руског утицаја пружањем наде да ће ускоро бити примљен у ЕУ. Добро, рећи ће пажљивији посматрач, то ускоро и није баш брзо — можда и најкраће тек за седам година и, као друго, ни овакво обећање не важи за све кандидате. Неки су ипак „лидери“ у региону, а неки „заостају, мада има напретка“.

    Званични политичари, укључујући и оне који се професионално баве европским интеграцијама (што је пробитачно и цијењено занимање, без обзира на обим и ефекте учињеног), муку муче да јавности оправдају толику количину бесмисла који јој се непрекидно сервира. Јер, једно причају евробирократе а, таман кад они свој наратив прилагоде њиховим изјавама, са неког краја Европске уније их потопи хладни талас разочарења.

    Шампионску палицу у том маратону, тренутно, носи Емануел Макрон, млади и хиперактивни предсједник Француске који упорно заборавља чињеницу да је изабран на ту високу дужност само да она не би припала Марин Лепен. Елем, он је недавно пред европским парламентарцима „пресудио“ да не може бити проширења Европске уније, без њеног претходног „продубљења“. Мотиви су му јасни и оправдани, макар са његове тренутне унутрашње и међународне политичке позиције. Додатно, актуелни предсједник Француске је рекао и сушту истину, што треба посебно нагласити, будући да је имао и сијасет јавних тврдњи са потпуно супротним предзнаком.

    На очај домаћих еврофанатика, није му се омакло и није у криву.

    Наиме, одавно су мислећи људи који прате дешавања унутар ЕУ дошли до истог закључка. Истина, он има и наставак који, ваљда због политичке коректности, званичници не могу да изговоре. Он гласи — будући да „продубљење“ ЕУ није могуће, исто важи за њено „проширење“ новим чланицама.

    Емануел Макрон је свој план „продубљења“ представио европској јавности. Рачунао је да ће задобити подршку Ангеле Меркел која, иако је у рекордном четвртом канцеларском мандату најснажније државе ЕУ, осјетно губи ореол неприкосновене моћи и наметнутог јој лидерства западног свијета. Њемачки аналитичари су, овим поводом, склонији мишљењу да њено благо одбијање предложеног није посљедица њених политичких убјеђења, већ немоћи да их прогура кроз нову политичку сцену Њемачке.

    Сјеверна ЕУ „осморка“ (Холандија, Ирска, Данска, Шведска, Финска, Естонија, Литванија и Летонија) су већ и званично одбациле Макронов предлог „продубљивања“ у монетарној сфери. Чланице тзв. Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска) имају пословично негативан став према предлозима такве врсте, укључујући и овај Макронов. Њима су веома блиски ставови нове аустријске владе, па се у Бриселу већ усталио назив — Вишеградска група плус Аустрија.

    Шпанија, по свему судећи, има преча посла, јер улаже све своје напоре у очување територијалне цјеловитости. Италија настоји да састави владу и такође не показује ентузијазам за дискусијом ове врсте. Исто важи и за мање и одавно прокажене чланице ЕУ, које грцају у сопственим економским мини-катастрофама.

    Емануел Макрон силно настоји да прекине низ својих „безличних“ и већ заборављених претходника (Жака Ширака, Николе Саркозија и Франсоа Оланда). На домаћој сцени се суочава са све већим отпором у пројекту кресања социјалних права Француза. Уз трагичну ратну епизоду у Сирији, чији је био недавни промотер, реални су изгледи да ће неславно завршити и овај, бучно промовисан, „лидерски“ програм.

    У узбурканим свјетским политичким приликама, Европска унија губи дах и неумитно испада из круга пресудних играча. Бука и позивање на старе заслуге и заблуде не могу бити ни од какве користи. Једноставно, ријечима америчких аналитичара, Европа има „превише покретних дијелова“ да би могла да реагује у кризним приликама.

    Ваља то имати на уму када се о европским интеграцијама говори као о путу без алтернативе.

    Тагови:
    Србија, ЕУ, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога