Слушајте Sputnik
    Цепање долара - илустрација

    Вријеме је за отрежњење: Шта земље региона могу да науче из глобалног трговинског рата

    CC BY 2.0 / Tax Credits
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Небојша Поповић
    2541

    Власти у Црној Гори и региону и даље се куну у странце, држећи се тврдоглаво реторике како је привлачење страних директних инвестиција најбољи начин за развој сопствене економије, иако они на које се тако радо и често угледају, као што је Вашингтон, не гледају благонаклоно на стране инвеститоре.

    Оцјена званичног Пекинга да је Америка увођењем такси од 25 одсто на увезену робе из Кине покренула највећи трговински рат у економској историји најбољи је индикатор тектонских помјерања на глобалном плану. Ништа блажи Вашингтон није ни према најближим савезницима — Канади, Мексику и ЕУ, које је такође частио царинама од 25 и 10 одсто на увоз челика и алуминијума.

    Како је управо Америка земља које је другим државама деценијама уназад, неријетко и насилним методама, утјеривала модел слободног тржишта, многи су вјероватно у чуду да управо Вашингтон безобзирно први крши сопствена правила понашања и креће у глобални трговински рат без преседана.

    Чињеница да је Америка одлучила да протекционистичком политиком отворено крене у одбрану сопствене позиције отвара многа питања. Да ли Сједињене Државе осјећају да им је угрожена доминантна позиција, па се увођење царина конкуренцији може тумачити као сигуран знак слабости империје.

    Неизбјежно се намеће и питање да ли је Америка икада искрено вјеровала у економске рецепте које је тако свесрдно препоручивала другима, али и да ли ће и какву поуку из актуелних дешавања извући мале државе попут Србије и Црне Горе.

    Идеја о глобалној слободној трговини

    Да би се схватила суштина понашања западних земаља ваља се присјетити важног примјера из историје Уједињеног Краљевства, земље у којој је и зачета идеја о слободној трговини. Почетком 19. вијека креирање политичких одлука тада водеће свјетске империје Велике Британије било је доминантно под утицајем крупног капитала окупљеног око Енглеске банке и Лондонског ситија. Ова моћна елита имала је заједнички именилац, а то су власништво и доминација над огромним ресурсима, широм земљиног шара. Схвативши да дефакто има превласт над свјетском трговином, ова интересна група је одлучила да ту предност максимално искористи, агресивно се залажући за принцип слободне трговине и отвореног тржишта. Године 1846. под њеним утицајем, Парламент Велике Британије изгласао је опозив тзв. Закона о житу, који је до тада штитио пољопривредну производњу британских произвођача.

    Тиме су широм отворена врата британског тржишта за пољопривредне производе из индијских колонија које су исте намирнице производиле по багателним цијенама. Неравноправна конкуренција је за кратко вријеме допринела политици јефтине радне снаге, а највише су профитирале британске трговачке банке и увозни лобији.

    Детаљ вриједан пажње јесте да је 1843. године у Лондону основан и нови пропагандни недељник поменутих елита, данас планетарно познати „Економист“, чији је један од првих задатака била агитација за опозив Закона о житу. Исход читаве операције био је да је Британско царство трговачку логику „купи јефтино — продај скупо“ издигло на ниво државне политике и стратегије.

    Вашингтонски консензус

    Идеја коришћења повлашћеног положаја у међунарадној трговини доживљава експанзију у ери неолиберализма. Ова суштински геополитичка стратегија, закамуфлирана причом о слободи и слободном тржишту, кулминира 1989. године заједничким договором ММФ-а, Свјетске банке и Министарства финансија САД о принципима на којима треба да почива међународна економија, а пошто је сједиште тих трију институција „случајно“ у престоници Америке, договор је колоквијално назван — Вашингтонски консензус.

    Принципи Вашингтонског консензуса су се заснивали на промоцији слободне трговине, страних директних инвестиција, приватизације и дерегулације тржишта, итд, а те пријатељске препоруке требало је да прије свега усвоје државе Латинске Америке, да би се исти рецепт потом циљано примјенио и у земљама бившег источног лагера, некадашње СФРЈ и бившег СССР-а…

    Укратко, радило се о савјетима који би земљама у транзицији требало да „помогну“ како да што брже и ефикасније распродају свој укупан привредни и банкарски сектор, док би сваки вид протекционистичких мјера према домаћим произвођачима неспремним за сурову свјетску арену био проглашаван за јерес. А опште је познато да, ако желиш да колонизујеш неку земљу, најпогоднији начин за то је да, уместо тенковима, то учиниш куповином њених ресурса и контролом банкарског и финансијског сектора.

    Страни инвеститори нијесу свете краве

    У Црној Гори и региону као да не примећују глобална дешавања, слепо се држе мантре да су директне стране инвестиције „све и свја“ за економски напредак. С оне стране океана, у САД недавно су се, међутим, одлучили за политику ограничавања кинеских инвестиција у ту земљу и то из разлога „националне безбједности“. Тако су у последњих пар мјесеци америчке власти блокирале преузимање америчке компаније „Квалком“ од сингапурске компаније „Бродком“, због сумње да је „Бродком“ превише близак Кини.

    А зарад „националне безбједности“ кинеска компанија „Хуавеј“ је практично протјерана из Америке такође због бојазни да блиско сарађује са кинеским властима. У Европи је Њемачка, након што је крајем 2016. панично стопирала продају једног броја својих компанија Кинезима, у оквиру ЕУ покренула кампању како би се Кинезима ограничила куповина важних технолошких европских компанија. На другој страни глобуса, Аустралија је спријечила да двије кинеске компаније преузму компаније које се баве пољопривредом и дистрибуцијом електричне енергије.

    У поменутим случајевима који представљају само дјелић читаве приче, национални интерес и нарушавање државне безбједности су наведени као кључни разлог протекционистичке политике и забране да странци инвестирају у поменутим земљама.

    Дакле, на Западу на слободно тржиште и стране инвеститоре очигледно не гледају са толиким усхићењем као у земљама у транзицији. Они су, за разлику од политичара у региону, свјесни да страни инвеститори нијесу свете краве које у њихову земљу долазе из алтруистичких побуда, већ да зараде. Утолико би и глобални трговински рат који се захуктава, за земље у региону коначно могао бити прилика за отрежњење и да, ако им досадашња искуства нису била довољна, макар на основу понашања њихових западних „узора“ виде колико заиста они вјерују у благодети глобализације и слободног тржишта када једном изгубе свој повлашћени економски положај.

    Тагови:
    трговински рат, Балкан, САД, Кина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога