Слушајте Sputnik
    Застава Велике Британије испред амбасаде Русије у Лондону

    Мозак англосаксонске империје опет предводи борбу против Русије

    © AP Photo / Alexander Zemlianichenko
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Сандра Черин
    7693

    У офанзиви коју је Велика Британија покренула против Русије везано за „случај Скрипаљ“, званични Лондон је још једном успео да у Савету безбедности УН обезбеди подршку САД, Француске, Канаде и Немачке.

    Наиме, само дан након што је британска полиција објавила нове информације о истрази о тровању бившег шпијуна, ове земље су на седници СБ УН подржале процену Велике Британије да руски официри стоје иза напада нервним агенсом на Сергеја Скрипаља и његову ћерку Јулију, и обећали даље поступке.

    Овакав развој догађаја на релацији Лондон—Москва није изненађење за историчара и политичког аналитичара Драгомира Анђелковића, који за Спутњик каже да Британија, од прве половине 19. века па све до данас, у континуитету води антируску политику.

    Чак и када је била савезник са Русијом, објашњава наш саговорник, Британија је гледала да Русија из тог савезништва изађе што оштећенија, са што више проблема и колико год је могуће више ослабљена.

    „Британија још од 18. века, односно откад је постала велика сила, према свакој другој сили која јој је конкурент за глобалну моћ има непријатељски став. Русија ту није изузетак, изузетак је чињеница да Русија у континуитету опстаје. Британија је успела да Француска престане да буде велика сила, успела је да Немачка више не буде велика сила, али као што Британија задржава статус велике силе, задржава га и Русија. Британија је с временом изгубила некадашњи значај, али се постепено идентификовала са својом некадашњом колонијом, Сједињеним Америчким Државама, и сада имамо једну врсту англосаксонске полицентричне империје, чији је Британија можда чак и мозак. То је нарочито случај када се ради о антируској политици“, примећује Анђелковић.

    Како каже, Британија после Наполеонових ратова, почетком 19. века, из којих излази као победница заједно са Русијом, схвата да руска моћ постаје глобална и да та земља постаје прворазредна сила. Лондон тада, напомиње Анђелковић, почиње да преузима све могуће мере да Русију ослаби.

    Он наводи да се са изградњом Суецког канала и освајањем Индије, а са друге стране паралелном тежњом Русије да изађе на топла мора, код Британије стварала параноја да ће тадашњи Петроград угрозити британски примат, да ће Русија на средоземљу угрозити Суецки канал, а преко средње Азије угрозити Индију.

    „Од тада Британија постаје скоро отворено непријатељска према Русији, што је кулминирало Кримским ратом шездесетих година деветнаестог века, када Британија прискаче у помоћ Турској и окупља коалицију против Русије. Британија је затим деловала на разне начине, подржавајући све могуће покрете од средње Азије до Украјине који су усмерени против руских власти. Велика Британија је такође, током руско-јапанског рата почетком двадесетог века, стајала директно иза Јапана. Дакле, постоји континуитет специјалног рата против Русије, континуитет подршке свима који су против Русије и у неким моментима директно мешање у рат на страни руских непријатеља. Чак и када су Петроград и Лондон били савезници, као у време Првог светског рата, Лондон је гледао да Русију елиминише чим му она није толико потребна“, наводи Анђелковић.

    Према његовим речима, жеља британске елите је била да се царска Русија уруши, а да је замени република која би била умногоме паралисана унутрашњим проблемима. Иако Британци, наставља наш саговорник, нису подржали бољшевике, они су им били дражи од царске Русије, јер су мислили да ће бољшевици земљу бацити у суноврат.

    Анђелковић указује на то да када је Стаљин успео да консолидује Совјетски Савез и поново на геополитичкој мапи од Русије створи империју, Британија наставља да, на разне начине, делује против Русије и током, а нарочито после Другог светског рата.

    Како наводи, не треба заборавити да је Черчил био први који је проговорио о „челичној завеси“ и Хладном рату.

    „Тако да све оно што је на Западу екстремно антируско у последњих двеста година, обично има корене у Британији, па је руска судбина да стално има Британију као непријатеља. Ово што се данас дешава на релацији Лондон—Москва само је наставак такве политике и доливање уља на ватру, јер је Британија врло незадовољна што види да амерички председник Трамп не жели директан сукоб са Русијом. Њега против Русије гура такозвана ’дубока држава‘, а Британија настоји да се свим тим силама придружи. Чак и они који су у Британији били заговорници Брегзита и отуда су повезани са Трампом, ни они не желе другачију политику кад се ради о антируском курсу. Када све то сумирамо, ово што се сада дешава, са новом епизодом британских антируских, екстремистичких напада, заправо је само нешто што је нормално очекивати“, закључује Анђелковић за Спутњик.

    Тагови:
    непријатељство, афера Скрипаљ, односи, санкције, Велика Британија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога