Или се пак глобалној доминацији долара назире крај јер, како недавно рече председник Русије Владимир Путин, „читав свет може да види да је монопол долара несигуран и опасан за многе“?
„Морамо постепено, једном за свагда, да окончамо монопол долара преласком на коришћење локалних валута“, поручује ових дана и турски председник Реџеп Тајип Ердоган, надовезујући се тако на позив још једног важног америчког НАТО савезника — Немачке — на изградњу система финансијских трансакција који ће бити независтан од Сједињених Америчких Држава.
И заиста, Русија и Кина, Кина и Јапан, Иран и Ирак и низ других земаља прелазе на трговину у сопственим валутама уместо у америчким доларима, а земље БРИКС-а, предвођене Русијом, Кином и Индијом, увећавају удео злата у својим резервама док, истовремено, опрезно умањују удео долара, односно америчких вредносних папира.
У коликој је мери глобална моћ Сједињених Држава заснована, управо, на долару? Због чега свет и даље пристаје на амерички долар иако се све више, па и ефикасније, противи америчкој политици? Има ли излаза из зачараног круга зависности од овог америчког оруђа за притисак?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима говорили адвокат и економски коментатор Бранко Павловић и политиколог Александар Павић.
„Уопште нема спора око тога да Америка користи долар као средство притиска“, констатује Бранко Павловић, и објашњава: „Будући да се светска трговина углавном обавља путем долара, то практично значи да све пословне банке у свету имају потребу за доларом. А долар се креира у америчким Федералним резервама (ФЕД), и ФЕД може да одлучи да тржиште не снабдева потребним количинама долара. Друга могућност уцене је путем манипулација курсом валуте таргетиране земље у односу на долар, у виду подизања његове вредности како би се отежало сервисирање дугова те земље. Оваква позиција је од изузетног значаја за укупну доминацију Америке. То јесте изузетно малигно и опасно, али из ове позиције није лако изаћи, јер САД њу нису изградиле у кратком року већ су је градиле током 70, а можда и свих сто година, и не може се из тога изаћи за мање од неколико деценија“.
„Постоји онај чувени Ротшилдов цитат — дајте ми да контролишем валуту неке земље, и војска више није битна“, подсећа Александар Павић. „Зато су после Хладног рата, када је успостављен униполарни систем, где год су извршене смене режима, одмах успостављене ’независне‘ централне банке, независне од државе и народа у којој се налазе. Последњи такав пример је Либија, у којој су успоставили централну банку док је још трајао рат и Гадафи још био жив. А зашто? Зато што су све те централне банке везане за Банку за међународна поравнања у Базелу, централну банку централних банака како је описују, преко које се заправо врши контрола широм света“.
Америчкој снази, додаје Павловић, „доприноси још шездесетак држава широм света које ’добровољно‘ везују своју валуту за кретање курса долара. А томе треба додати и укупну светску задуженост деноминовану у доларима, због чега ниједан поверилац нема интереса да обезвреди долар јер би тиме обезвредио и сопствена потраживања. Исто важи и у случају девизних резерви у којима је долар доминантна валута, тако да заправо никоме није у интересу да крене у отворену борбу за брзо одбацивање долара“.
Упркос свему овоме, јавни позиви на елиминисање доларског монопола у последњих неколико година много су гласнији и учесталији него што су били икада раније.
„У том правцу се дефинитивно иде“, оцењује Александар Павић, „о чему сведочи и то што водеће земље БРИКС-а и Шангајске организације за сарадњу полако праве алтернативне механизме, независне платне системе, и што купују злато у огромним количинама. Оне се, очигледно, спремају за отклон од долара, али то не смеју да учине нагло јер би тиме пуцали у сопствену ногу — Кина, на пример, има око 2,5 хиљада милијарди долара у својим девизним резервама, које не сме преко ноћи да обезвреди“.
Управо из тих разлога, каже Бранко Павловић, „свет се налази у зачараном кругу зависности од долара, из кога има излаза али само у дугом року, уз постепено јачање алтернативних система“. „Сада се налазимо тек у пионирским данима елиминације долара. Прелазак на трговину у локалним валутама јесте добар почетни корак, али је засад ограниченог обима зато што су долари и даље свима потребни за трговину са трећим земљама“, додаје он.
„Значајан корак предузели су и Кинези, који су на берзи у Шангају почели да купују нафту за јуане са златном подлогом, а Кина је сада највећи купац нафте у свету. Они желе да у једном тренутку приморају највеће светске извознике нафте да је продају за јуане. А то је начин да се смањи удео долара у светској трговини, и јасно је да Кина томе и тежи“, напомиње Александар Павић и закључује: „Услови за проналажење алтернативе долару лагано се стичу, а узрок томе је сама Америка, која своју позицију злоупотребљава правом епидемијом санкцијама, нарочито откако је на њеном челу Доналд Трамп. То не може да се трпи довека“.
