Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић - Без дистанцеЉуди на хај-тек сајму у Пекингу, Кина

    Зашто је Кина изабрала баш Србију

    © Sputnik / Александар Милачић © AP Photo / Mark Schiefelbein)
    1 / 2
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    31565

    Србија је са НР Кином у оквиру реализације пројекта „Један појас, један пут“ потписала низ пословних уговора вриједних око три милијарде долара. Ово није само вијест дана. Ово је вијест деценије. И то не само за Србију.

    У складу са добрим локалним обичајима, овим је поводом поведена жива јавна дискусија. У њу су укључени они који овакве одлуке снажно подржавају (којих је знатно више), али и они који предност дају бројним знацима питања. Обичан свијет, барем колико је овај аутор могао да сагледа, ненавикао да му посљедњих деценија ишта добро долази из „бијелога свијета“, осјећа да је у питању могући бољитак, али воли и да сумњичаво заврти главом.

    Разумљиво је што је у центру јавне пажње шири контекст. Детаљи пословних уговора (ем су непознати, ем су досадни) остају у сјенци општих разматрања на релацији „ми и они“. Централно је питање — зашто је Кина изабрала баш Србију да у њу уложи такве и толике инвестиције?

    Једно од важнијих сазнања које је родила ова расправа јесте признање да ми, у цјелини и појединачно, знамо веома мало о Кини, о њеном савременом развоју и јединственом политичком и економском систему. Највећа би, дакле, корист за нас била да што прије исправимо сопствену грешку и попунимо зјапеће празнине у својим знањима. Кина и њена улога у садашњости и непосредној свјетској будућности не само да то заслужују, већ и налажу као императив опстанка и развоја.

    Када је кинески предсједник Си Ђинпинг објавио програм „Један појас, један пут“ (2013. године) не треба сумњати да је то било вријеме у ком је он био припремљен за остварење у свим варијантама. И да га сви одушевљено прихвате или да га осмишљено одбаце. Велики пројекти тако великих држава постају јавни тек када су све припреме обављене, а планирање завршено. И то је друга, велика ствар коју треба научити. Стрпљиво и мудро планирање је први корак сваког успјешног подухвата. У то исто вријеме, када је ствар са кинеске стране била увелико ријешена, западни свијет, на челу са дотад неприкосновеном Америком, најприје се изругивао, па се забринуо, да би се коначно уротио да осујети кинеске планове.

    Пројекти ове врсте се могу успорити, али их је немогуће зауставити. Не само због чињенице да је њихов носилац тако велика државна сила, већ због тога што се налазе у самом центру матрице опстанка и развоја цивилизације. Кинези не доносе само капитал, већ и другачији модел међудржавне сарадње који није заснован на диктату и уцјенама, већ настоји да обезбиједи ефекте који су позитивни за све учеснике. Може се са сигурношћу претпоставити да ће тако бити и у Србији са договореним и свим будућим заједничким подухватима.

    Надаље, јако је добро да је овим поводом у јавном простору покренута дискусија о добрим и лошим странама појединачних пројеката. Кост-бенефит анализа је неопходна у свим животним, па и економским одлукама. Њу треба обавити темељно и без предрасуда. У много је претходних прилика доказано да кинески партнери, када се суоче са тврдим аргументима, знају да промијене првобитни став. Исто тако, и на посвемашњу нашу жалост, оваква је анализа била потпуно изостављена у непосредној историји, посебно приликом процеса (пљачкашке) приватизације друштвених предузећа, индустријских комбината и домаћих банака. Ко се онда усудио да пита „Ју-Ес стил“ и америчку амбасаду зашто је Жељезара Смедерево онако сурово покрадена и напуштена, или зашто су четири велике домаће банке гурнуте у никад довршени стечај?

    Разумије се да са кинеским новим технологијама и корпорацијама неће бити лако. Кинези су вјешти трговци и сурови преговарачи који кажњавају незнање и небригу друге стране. Биће ту и корупције (гдје је нема?). Али, зар није подношљивије имати корупцију у оквиру градње мостова, путева и пруга, него због неке друге корупције остајати без њих?

    Званична спољнополитичка позиција Србије и даље се заснива на четири стуба. Прва два, Америка и Европска унија, током претходних година нису показали ни трунку разумијевања за државне и политичке интересе Србије. Штавише! Ријетке су биле прилике када нису дјеловали у потпуно супротном правцу. Русија и Кина, као трећи и четврти ослонац српске спољне политике, дјеловали су усаглашено са јавно исказаним политичким позицијама Србије и са поштовањем и уважавањем њених интереса. Будући да су ступови носили различито оптерећење, временом се дипломатска кровна конструкција над Србијом видно искривила.

    Или се, можда, тако накривљена, коначно вратила у природну равнотежу?

    Тагови:
    Момир Булатовић, Кина, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога