Слушајте Sputnik
    Комеморативни скуп на Зејтинлику поводом 100. годишњице пробоја Солунског фронта

    Кад се Запад уједини, Србији остаје — Русија (видео)

    © Tanjug / VLADIMIR DZUVEROVIC
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Александра Станић
    2882

    „У оба светска рата Запад је био подељен, а Србија је била на страни земаља које су се бориле за слободу. Данас, имамо историјски нову ситуацију, Запад наступа као блок, што појачава потребу ослањања на Русију“, изјавио је историчар Милош Ковић у емисји „Свет са Спутњиком“, посвећеној пробоју Солунског фронта.

    „У Првом светском рату Србија је била на страни Француске, Британије, против Немачке и Аустроугарске, у Другом светском рату, опет на страни земаља који су се бориле за слободу“, рекао је Ковић и указао да оно што је урадио Николај Други 1914. за Србију, наравно вођен интересима Русије, не може да се заборави. 

    Подсећа и на немерљиву помоћ Црвене армије у Другом светском рату у ослобађању Београда.

    „Оно што имамо у овом тренутку, то је јединствен Запад, НАТО земље које су нас бомбардовале, протерано је 250 хиљада Срба са Косова и Метохије. Сада држе Србе у гету, присиљавају нас да се одрекнемо и тих 120 хиљада који су тамо остали и свих наших светиња. У таквим условима, шта би урадио Никола Пашић, Милован Миловановић, Илија Гарашанин? Па тражили би подршку тамо где могу да је нађу, у Русији и Кини“, рекао је Ковић.

    Историчар подсећа на жртву Срба који су пре сто година ишли солунским путевима којим данас иду планинари. Само што су преци тих планинара били у много лошијој кондицији, са више терета, вукући топове.

    „Они су били скромни људи. Говорим о војницима, а не о официрима који су били елита. Обичан војник је имао мале потребе. Сваки српски војник на Солунском фронту се борио да се врати кући. Он ратује за своју земљу Србију, коју су створили Карађорђеви устаници, опет српски сељаци. Србија је земља ситног поседа. Ту нема беземљаша. Сваки сељак има хектар или два, а то је изузетак у односу на Европу тог доба. То је земља општег права гласа, а то је шире него Велика Британија 1914. Српски сељак има право гласа, има пољски ве-це, неписмен је, али је слободан“, објашњава Ковић.

    Још каже да многе детаље из тог времена српска историографија није довољно објаснила, и да зато треба читати књижевност, Бранислава Нушића, Станислава Винавера.

    „Официри су били образована елита. Они су у својим торбама носили Ничеа, читали Гетеа у оригиналу, говорили су француски језик. То је био елитни национализам, док је код народа то повезано са традицијом, са јуначким песмама, а нарочито са Црквом. Свештенство је масовно страдало у рукама окупатора и не случајно, зато што је Црква била основ, тежиште, извор националне свести“, прича Ковић.

    Чланови Удружења „Кајмакчалан“ боравили су на годишњицу пробоја Солунског фронта на Кајмакчалану. Волонтери овог Удружења већ годинама обилазе гробља Солунских ратника на подручју Кајмакчалана, уређују их, чисте од корова и рестаурирају запуштене споменике.

    „Има оних који иду са нама да нађу неког свог претка. Има оних који никада нису били, па да виде, а има и добрих људи који желе да помогну. Брзо се уклопе и буду као један. Има једно гробље у Трнову, без народа, нема стоке и после годину дана, не можемо да га пронађемо, једноставно не види се од вегетације“, прича за Спутњик Станоје Стојковић из Удружења „Кајмакчалан“.

    Последњу акцију чишћења имали су недавно.

    „Радили смо Грунишки вис и место где је погинуо Војвода Вук. Тамо смо успели да поставимо један мали параклис, да људи који дођу могу да упале свећу и поставили смо од прохрома једну кутију са постољем, где се налази печат и једна књижица да се људи упишу да су дошли“, наводи Стојковић.

    Новинарка Слађана Зарић је, радећи на документарном филму, ишла до Крфа преко Албаније и каже да јој је несхватљиво да је неко могао да прође пешице тај пут од 700-750 километара.

    „Тај део северне Албаније, куда су они ишли, изгледа фрапантно. Један од тих Солунаца је рекао: …И онда ми тако идемо планином, па ја очекујем да ће иза планине доћи котлина, а оно планина на планину“. Језива страдања била су у мочварама, у делу пута који су морали да пређу од Светог Јована Медовског до Драча, Валоне“, каже наша саговорница.

    Можда најпотреснија прича за њу је судбина регрута. То су млади људи, који су били узраста 15, 16, 17, 18 година, који нису подлегали мобилизацији. Према њеним сазнањима, од 40.000 дечака, колико је поведено у повлачење, један број је засигурно дезертирао, али само три до четири хиљаде њих је преживело.

    Додаје да је формирано неколико анкетних комисија, чак и на Крфу и после Првог светског рата, али нико никада није одговарао за смрт тих дечака.

    Наши саговорници су сагласни да се много више учило о Другом светском рату, и, мада је сваки рат пун страхота, на сећањима из Великог рата није се много инсистирало.

    Ковић истиче да постоје такозвана места сећања — која има свака нација — као што је Кајмакчалан, Зејтинлик, Косово Поље и да ту морају да буду неки симболи као што је шајкача, као што је грб, као што је застава.

    „За нас је Први светски рат једно од тих места сећања на којима се заснива српски идентитет“, каже Ковић.

    У архиви Радио-телевизије Србије постоји само шест забележених снимака Солунаца.

    „То је култура сећања, али и политика која се водила. Имате чињеницу да у периоду Краљевине Југославије потенцирање прича о Првом светском рату обележавано је као потенцирање српских интереса, а Хрватима је то сметало. Дошао је и Други светски рат, неки нови јунаци, неке нове Милунке Савић. Осамдесете године су те које су донеле то ново сећање на једну историју која је заиста и величанствена и врло трагична. Када говоримо о Првом светском рату, имамо једно јединствено колективно сећање, национално сећање. Нема тих контроверзи које прате и Други светски рат“, каже Зарићева.

    Ковић закључује да је за Србе основна поука да без жртве нема слободе, а оно што су радили наши дедови и прадедови, највећа је могућа жртва.

    „Држава се тако брани и слобода једног народа. Имамо на шта да будемо поносни. То није фраза. Званично 1.247.000 мртвих. Ту нису убројани Срби који су били мобилисани у аустро-угарске трупе, логораши који су умирали, а које смо потпуно заборавили. Нису они погинули узалуд. Када се потомци одрекну предака, онда је узалуд“, рекао је Ковић.

    Тагови:
    Солунски фронт, Милош Ковић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога