Слушајте Sputnik
    Призрен, џамија

    Зашто је многе заболео поклич „Догодине у Призрену“

    © AP Photo / Visar Kryeziu
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    43342

    Они који су Призрен заборавили ништа не разумеју. Као што поједини савременици нису разумели ни Милана Ракића. О каквом то Газиместану пише, залуђује омладину, па то је друга држава, и то не било каква, већ силна и горда — Османлијска царевина.

    Данас нама кажу, деци овог века, Да нас је захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше

    Милан Ракић (1907)

    Ни бомбе ни гласања не избрисаше Лазара, Докле генерација нова на њему стасава. Изгубљено никад није оно што је свето. У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко".

    Београдски синдикат (2018)

     

    На албанском језику појам Prizreni је само географски, име једног града. Као и Prizren на турском. Семантички или онтолошки, осим у српском и још неколицини словенских, значење Призрена се у другим језицима не препознаје.

    У корену је старословенско „зрен“, односно још и данас често употребљавани глаголи „озрети“ и „озирати“. Или: гледати, прогледати, осматрати, видети.

    Призрен је „парњак“ са сокобањским Озреном, али и истоименом планином у североисточној Босни. Као и са Зрином (Зрињом) на Банији.

    Из Призрена, са Каљаје, тврђаве изнад данашњег града, пружао се поглед у свим правцима. Из Призрена се добро видело. Све је било јасно. А код оних којима је све јасно, нема места за недоумице и одрицања, кукања над злом судбином.

    Др Душан Пророковић
    © Sputnik / Александар Милачић
    Др Душан Пророковић

    Зато је историја Призрену наменила улогу царског града. Првог, а суштински и јединог, у дугом државотворном процесу српског народа.

    Из Призрена се управљало Балканом, ту се преговарало са Млецима и Угарима, то је било извориште културних импулса који се зракасто шире ка свим правцима.

    Као и претходници, следећи концепт византијске симфоније, Душан поред Призрена подиже манастир Светих Архангела. По свему познатом, до тада невиђен. То је врхунац српског сакралног градитељства, преломна тачка за рађање моравског стила. Због тога су га Османлије брзо после овладавања Метохијом темељно опљачкале и делимично разрушиле.

    Што су заборавили да развале по доласку, настављали су касније, од 1615. године на том месту су само темељи. Бројни други манастири и цркве им нису сметали. Свети Архангели јесу.

    Желели су да убију свест о постојању Душанове Србије. Да затру сваку идеју о обнављању царевине. Да сломе дух.

    Османлије су врло добро знале, као што то зна и свака империја, да, како то лепо наглашава Меша Селимовић: „Душа често може да одржи тијело, али тијело душу никад!“

    Да би се овладало простором, није довољна војна победа, није довољна ни окупација, чак није довољно ни када укинете све институције поражене стране. Неопходно је мењати свест некадашњег народа, претворити га у нешто друго, понизно и послушно, лојално, кооперативно.

    Јевреји се са тим нису помирили, упорно понављајући: Ле шана хабаах би Јерушалајим! Догодине у Јерусалиму! И тако два миленијума. И тако и данас. Иако су Јерусалим прогласили главним градом државе Израел.

    Ако је Косово српски Јерусалим, онда је Призрен Западни зид. Као што је за Јевреје Западни зид место успомене на Давида и Соломона, за Србе је Призрен успомена на Душана и Архангеле.

    Инсистирање да се Конгри или Албанској лиги из 1878. године придода придев „призренска“ делимично треба сагледавати и из тог угла. Архангели су тада већ били уништени, Каљаја одавно заузета, а Призрен је требало заувек отети из историјског памћења. Тело ће нестати тек када душа буде потпуно уништена.

    Деловаће овај закључак многима претерано: песма Београдског синдиката „Догодине у Призрену“ из 2018. године одјекнула је нашом политичком чаршијом једнако снажно као и „На Газиместану“ Милана Ракића 1907. године.

    Данас се оглашава преко Јутјуба, некада се то чинило у „Српском књижевном гласнику“. У времену свеобухватне ријалитизације и пратеће масовне телетабизације, парнасовци предвођени Ракићем би се тешко снашли, а Скерлићев „Гласник“ би досад вероватно банкротирао. Због тога је боље што порука долази од Београдског синдиката. Даље ће се чути, другачије ће је схватити сви који о њој хоће или морају да размишљају.

    Догодине у Призрену, презентовано на овакав начин, у овом тренутку, са онаквим спотом, јесте понављање чувених Селимовићевих питања које изговара његов легендарни Ахмет Шабо: „Бој се овна, бој се говна, а кад ћу живјети? Бој се свега, не буди оно што јеси, али до када тако?“

    Догодине у Призрену је позив да не заборавимо ко смо, да знамо шта смо, које историјске вредности баштинимо, коме своју слободу дугујемо и како да је бранимо.

    Познаваоци јудаизма наводе како је „Догодине у Јерусалиму“ порука којом је јеврејска држава сачувана у срцима, али да је то и чување сећања на егзил и егзодус (како се не би поновили), подсећање на периоде робовања и молитва за крајње искупљење.

    Ни Србима нико не може одузети право да жељу за подизањем снажне и одговорне државе чувају у срцима, да одржавају сећање на све несреће (морамо разликовати пријатеље од непријатеља), да понављају шта им је отето и ко им је то отео, те да се моле за избављење и опроштење (данашње тумарање је и последица грехова).

    Са „Догодине у Призрену“ поручује се да ће „душа одржати тијело“, да је наш пут ка будућим успесима могућ само ослањањем на оно што јесмо, да не устукнемо пред сваким „овном“.

    Догодине у Призрену је упозорење да не залутамо. Да бисмо преживели, морамо се свачим бавити, продавати „свињске папке“ и „пилеће ногице“, на пример, па и чекати у колони испред „Лидла“. Многима у данашњој Србији то значи. Не треба их због тога исмевати, никако их не смемо осуђивати. Преживљавање је озбиљна ствар.

    Међутим, разлика између живљења и преживљавања је огромна. Ако заборавимо Призрен, живљење ће нам се претворити у преживљавање. А то је већ пут без повратка.

    Покушај „тијела“ да живи без „душе“. Сагињање не само пред сваким „овном“, већ и пред свакојаким „говнима“. Одрицање од себе, заборављање свих који су нам претходили, свега што су радили и како су нам својим делима помогли. Утапање у уплашену масу без свести, без спознаје шта је добро, а шта лоше, без спремности на жртву и одрицање.

    Догодине у Призрену је подсећање да мимо данашњег преживљавања постоји и живљење. Неопходно је преживети ово данас да би наша деца живела лакше. Боље и слободније. Без окупације. То је тако у сваком рату, па и у овом који ми бијемо. Али, мора се живети и данас. Живљење је достојанствено, што преживљавање само по себи не подразумева.

    Има ли човека без достојанства?

    Они који су Призрен заборавили ништа не разумеју. Као што поједини савременици нису разумели ни Ракића. О каквом то Газиместану пише, залуђује омладину, па то је друга држава, и то не било каква, већ силна и горда — Османлијска царевина. А са севера нас опколила још силнија и гордија — Аустроугарска, која је те 1907. године већ увелико радила на стварању албанске националне државе. Тек њима се нисмо смели замерати. Од њих нам је зависио „џи-ди-пи“, тамо смо извозили свиње (не само „папке“, већ мангулице по комаду живе ваге).

    Историја је, као и увек, све то поравнала. Ракић остаде актуелан и данас, његових противника се нико не сећа.

    Који се подсећају Призрена, ти се озиру, они на брду стоје, све виде, све им је јасно. Зато, да цитирам (некадашње) дорћолске комшије из Београдског синдиката: „Косово је семе из којег сам ја поникô, извор и корито из ког је народ потекô“.

    Догодине у Призрену!

    Тагови:
    Догодине у Призрену, Пророковић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога