Слушајте Sputnik
    Свечана церемонија у Паризу

    Српски сељак, за разлику од Макрона, зна где који гост треба да седи на слави

    © AFP 2018 / Ludovic MARIN
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Љубинка Милинчић
    3635553

    Волимо Француску тачно онолико колико она нас.

    Француски амбасадор се извинио српском председнику због „неспретности“ протокола који је председника непостојеће државе сместио на место значајније од оног на коме је седео председник државе која је у том рату изгубила трећину становништва и дала немерљив допринос великој победи.

    Лепо је од њега што је то учинио. И хвала му. Мада, тешко је поверовати у неспретност баш Француске, државе која се сматра колевком дипломатије. Па чак и у сељачкој Србији се на слави зна где ко седи!

    Уосталом, и сам амбасадор је помало релативизовао ствар рекавши да је то можда утисак који је створила камера те да „није било протоколарног дочека значајнијег за Косово него за Србију“. Што ће рећи да једнак третман треба да имају представници земље која је највише искрварила у том несрећном рату, и земље која тада није ни постојала, а по мишљењу пола света — не постоји ни данас.

    Изговорено језиком и на језику дипломатије!

    Али не треба да се љутимо на француског амбасадора. Треба да волимо Француску онолико колико она воли нас. Али не више. И не мање. Да памтимо увек лађу француску која је покупила изнемогле и гладне српске војске и одвела их тамо далеко, на Крф. Запамтила им је то Србија и никад им неће заборавити. И неће моћи, јер чак и да нестану материјални докази, да не буде споменика захвалности на Калемегдану, да потомци забораве, памтиће их поезија, певаће се у песмама.

    Биће заувек онако како је српски војник, неписмени сељак, пошто није умео да одговори где се налази Француска, одговорио:

    „Овде“, показујући на своје срце.

    Памти Србија, и захвална је Француској и за то што нас је заступала на мировним преговорима после рата. И за то треба да је волимо. Али тачно онолико колико она нас. Ни више ни мање. Јер Француска нас је волела као што воле велике силе, тачно онолико колико смо јој потребни. И да није било опасности  да ће Русија изаћи из рата ако се не помогне Србији, не би се лађа француска ни померила! Да је тада Русија изашла из крвавог сукоба, сва она силна немачка војска која је била ангажована на фронтовима које је Русија бранила, кренула би на Француску. Био би то крај Србије, али и Француске. Отуд и толика љубав.

    За Србе кажу да су мали народ са психологијом великог. Зато ваљда и многи Срби мисле да их, када заслуже, велики треба да третирају као равноправне. Па да представник Србије на стогодишњици победе у Великом рату заслужује почасно место.

    Е, па не може!

    Та места су резервисана за данашње фаворите земље домаћина. А то свакако нисмо ми, макар и сто солунских фронтова пробили, макар гонили Немце све до Берлина. Показано нам је то много пута. Између осталог и тиме што су нам савезници из Првог, али и Другог рата, укључујући Француску, своје „пријатељске“ поруке сипали из авиона НАТО-а. У огромним количинама.

    И опет, не треба да се љутимо, ни да покривањем споменика захвалности црним платном покривамо своју прошлост. Јер та прошлост је херојска. Поготову што смо дуг Француској платили крвљу и животима 62 процента мушког становништва, и животима њихове нерођене деце.

    А поступци Француске говоре о њој, а не о нама. Не покривајмо црнилом своје херојство. Чувајмо и поштујмо гробове француских војника на нашој земљи. Дочекајмо Макрона гостољубиво како то ми умемо!

    И — волимо Француску (тачно) онако како она воли нас. Довољно је.

    Тагови:
    протокол, прослава, Први светски рат, Француска, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога