Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић - Без дистанце

    Узалудно упиремо очи у Брисел, одатле нема гласа разума и спаса

    © Sputnik / Александар Милачић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    51221

    Срби и Албанци имају озбиљне проблеме у међусобним односима. Вишедеценијске. Наметнуто покровитељство Европске уније поводом преговора о нормализацији односа на релацији Београд–Приштина ствари чини додатно горим.

    Поводом низа неразумних, неправних и вишеструко штетних радњи и поступака тзв. косовских власти, изостала је одлучнија реакција бриселске бирократије. Тиме је Европска унија јасно показала да не само да више није дорасла улози посредника у овом дијалогу, већ и да није способна да утврди јединствен став о било ком значајнијем питању.

    За разумне и навијачким страстима неоптерећене људе, овакво стање одавно није изненађујуће. Ипак, многи и даље упиру очи у Брисел надајући се да ће са те адресе стићи глас разума и спаса.

    Када постоје двије стране које се толико не разумију (као Срби и Албанци) њима треба посредник у преговорима. Нужно је, такође, да посредник дјелује по јасним правилима и неутрално како би његове сугестије биле прихватљиве за сукобљене стране. Европска унија то није, нити је икада успијевала да буде. Докази за ову тврдњу могу да испуне подужи списак.

    Приликом насилног распада СФРЈ, тадашња Европска заједница је преузела улогу одлучног посредника у спору између шест југословенских република. Она је имала и могућност и средства да спријечи избијање грађанских ратова, нудећи свим странама једнаки третман и европску перспективу. На то је била директно позивана од ондашњег руководства Србије и Црне Горе.

    Када би свима били понуђени исти услови за пријем у породицу европских народа, тренутне разлике између бивших југословенских република изгубиле би на значају. Умјесто да буде насилно разбијена, ондашња се Југославија могла „преселити“ у европску заједницу у шест или мање дјелова. Европска заједница је на такав начин поступила са Португалијом, која је, средином седамдесетих година прошлог вијека, била разапета унутрашњим сукобима али који су, суочени са примамљивом понудом Брисела, ускоро били превазиђени, а Португалија постала чланица ЕЗ.

    Неразумно и нецивилизацијски, ЕЗ је једне подстицала на сецесионизам, а друге лажно оптуживала за злочине и дискриминацију. По тој каубојској логици, „добри момци“ су могли да чине што им је воља, а „лоши момци“ се нису могли оправдати, ма какве уступке давали. У свему је предњачила Њемачка.

    Још се памти трагикомично објашњење британске дипломатије зашто су, иако су стално тврдили да неће признати једнострано проглашену независност Словеније, то ипак урадили. За овакву одлуку, објаснили су, Њемачка је Великој Британији понудила значајне уступке у дијелу пољопривредног буџета ЕЗ, а та количина новца није могла бити одбијена због „неке тамо“ Словеније или „неке тамо“ Србије.

    Примјер други. ЕЗ је била укинула санкције Црној Гори уз оцјену да она конструктивно доприноси преговарачком процесу о СФРЈ. Али, када су њени грађани на референдуму и огромном већином одлучили да наставе живот у заједничкој држави са Србијом, наметнуте су јој санкције дотада незабиљежене у односима између држава — по логици коју је касније више пута примјењивала и која ће јој (све су прилике) и самој коначно доћи главе: „Какве везе има народна воља, поступиће се онако како ми желимо!“

    Примјер трећи се зове „Западни Балкан“ и траје више од деценије у којој се нека чудна творевина која има мало везе и са географијом и са историјом и са економијом обасипа лажним обећањима о чланству у ЕУ у будућности средњег рока.

    Било би корисно уколико би и већина Албанаца схватила да подршка која им долази од неких чланица ЕУ има и своју мрачну страну.

    Дуже од двије деценије се у кулоарима европске дипломатије са гађењем говори о албанској мафији и криминалцима који су преплавили европске метрополе. Бројне „екселенције“ су нескривено тврдиле да подршка самосталности Косова има за циљ да могу да депортују непожељне Косоваре који су се раније бранили позивањем на политички прогон режима Слободана Милошевића. Себична, али једноставна замисао. Створићемо криминалну државу и у њој ћемо затворити криминалце који нам код наших кућа загорчавају живот. При свему нећемо ни размишљати о праву и о правди.

    Али, и када се сви такви планови остваре или пропадну, опет ће Срби и Албанци живјети једни поред других и мораће да уреде своје односе. Требаће им посредник, али прави, а не попут овог доказано злонамјерног. Посредник оличен у ауторитету Уједињених нација и вођен принципима међународног права. Посредник у оквиру ког ће, поред Америке, бити столица и за представнике Русије и Кине.

    А онда ваља стрпљиво и мудро, са уважавањем интереса друге стране и уз поштовање закона и традиције, наћи рјешење за суживот у ком се не морамо вољети, али се морамо престати прогањати и убијати.

    Тагови:
    Момир Булатовић, Србија, ЕУ, Косово, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога