Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић - Без дистанце

    Хоће ли НАТО поново бомбардовати Србе?

    © Sputnik / Александар Милачић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    52052

    Да ли ће нас НАТО због могућег сукоба са косовским паравојним снагама поново бомбардовати? Можда ће нас бомбардовати, али због Албанаца засигурно неће, јер то није урадио ни 1999. године.

    Због погоршања свеколиких прилика на Косову и Метохији, питање да ли ћемо поново ратовати против НАТО-а све се чешће поставља у нашој јавности. Томе доприносе и „дипломатске“ изјаве Рамуша Харадинаја и „загонетно понашање“ Хашима Тачија, двојице привидно сукобљених челника ове лажне државе.

    Слушајући их, стиче се утисак да су им Американци дали „карт бланш“ да раде што им је воља и тренутни интерес, а да ће они увијек бити иза њих. То, наравно, није и никада не може бити истинито.

    Америка већ дуже време води спољну политику јединог и ничим спутаног свјетског хегемона. Она се посебно није обазирала на норме међународног права, што је био узрок страдања и патњи бројних држава и народа, почевши од нас овдашњих.

    У вријеме када је припремана НАТО агресија на СР Југославију, главна тема нису била угрожена људска права косовских Албанаца, већ питање кредибилитета НАТО-а. Потреба постојања и показатељ снаге НАТО-а, по безбројним изјавама његових челника, доказивана је његовом способношћу да води четири рата истовремено. У јесен 1998. године као мете су биле означене: СР Југославије, Либија, Ирак и Сјеверна Кореја.

    Почели су од нас, рачунајући да ће посао бити обављен за свега неколико дана и надајући се домино ефекту код осталих циљева. Након 78 дана херојског отпора народа и Војске Југославије склопљен је Кумановски споразум и Резолуција 1244 СБ УН, чиме је оружани сукоб окончан, признат територијални интегритет СРЈ и брига о безбједности у јужној српској покрајини повјерена снагама под контролом УН.

    Годинама касније су нападнути Ирак и Либија. Сјеверна Кореја била је (и по свему судећи остаће) поштеђена.

    Америчка спољна политика је проглашавала побједе, иако се суштински кретала из једног у други пораз. Серија војничких понижења и бесмисленог трошења америчких живота и долара, коначно је довела до политичких промјена на њеном врху и отварања серије унутрашњих сукоба који би, посматрано са стране, могли бити схваћени као увод у грађански рат.

    У својој књизи под знаковитим насловом „На путањи судара: НАТО, Русија и Косово“, Строб Талбот, замјеник државног секретара у Клинтоновој администрацији и главни амерички преговарач током рата, још 2005. године, отклонио је сваку сумњу: „Док су нације широм региона тежиле да реформишу своју привреду, ублаже етничке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудо што су се Југославија и НАТО нашли у сукобу. Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи — а не тежак положај косовских Албанаца“.

    Основну поруку да се Косово користи само као увод у сукоб НАТО и Русије, руско руководство је схватило правовремено и крајње озбиљно. У више наврата је Владимир Путин, предсједник Руске федерације, указивао на страшне посљедице по свјетски мир и безбједност које је створило НАТО бомбардовање СР Југославије. И на наравоученије које је Русија одатле извукла.

    Медлин Олбрајт, дугогодишња државна секретарка у администрацији Вилијема Клинтона (код нас добро запамћена по злу које нам је нанијела), недавно је објаснила принципе своје спољне политике.

    „Многи мисле“, рекла је пред камерама „Националне географије“, „да је дипломатија партија шаха у којој одиграш потез, чекаш одговор противника и повлачиш наредни. Не, дипломатија је партија билијара. Циљаш своју лоптицу и удариш је из све снаге“. „Проблем је“, признаје и сама, „чак и када је погодиш, она може да се одбије и удари остале на столу, промијенивши њихов распоред — ако гађаш Сјеверну Кореју, не можеш очекивати да ће Кина и Русија остати на мјесту на којем су биле прије тога“. У истом духу су говорили и њени каснији насљедници Колин Пауел и Кондолиза Рајс, правдајући све неуспјехе америчких политика у односу на „диктаторску“ династију која влада Сјеверном Корејом.

    Мадам Олбрајт би требало да је одавно у пензији, а тужно је што још није схватила своју животну заблуду. Дипломатија заиста јесте партија шаха. Велемајстори играју симултанке на више табли, али играју шах и то увијек по његовим једноставним, али строгим правилима.

    Дипломатија није билијар. Посебно не она пијана верзија која се игра у америчким крчмама и која, по правилу, завршава општом тучом без побједника.

    Ваљало би да о овоме размисле и Албанци на Косову и Метохији прије него ли ураде било што што би водило продубљивању сукоба са Србима.

    Тагови:
    Момир Булатовић, Косово, Срби, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога