Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић: Тешко је остварити сарадњу и измакнути се од долара, када је сваки компјутер сваке банке калибриран на долар

    Шта остављамо дјеци: Косово је највећи испит и искушење

    © Sputnik / Дејан Симић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    1650

    Наша дјеца морају да буду наша прва и највећа брига. Морамо бити реални и донијети праве одлуке како би њима у будућности било боље. Неспорно! Али, да ли ово изговара забринути родитељ или је у питању изанђала политичка фраза?

    Већина људи благословених даром родитељства, поред огромне радости, срела се и са новом одговорношћу. Слушали су савјете старијих, или читали упутства искуснијих како да буду што бољи родитељи своме дјетету. Ипак, најкориснији савјет је био онај који се најтеже примао код већине. Он је, поред честитки будућим родитељима, наглашавао да дијете које чекају јесте њихово, али је прије и изнад свега „своје“. У питању је нови човјек, личност са особинама које ће се развијати временом, али ће бити јединствено његове. Језиком данашње политичке коректности, подсјећао је на сет права дјетета.

    По природним и људским законима брига о потомцима је рефлексна, али и дубоко осмишљена људска обавеза. Родитељство никад није било лако, али родитељима данашњих тинејџера се (с правом) чини да никад није било теже. Друштвено окружење у којем ова нова генерација ступа на животну сцену затровано је бројним социјалним деформитетима. Пољуљане моралне вриједности, бијег од стварности уз помоћ хемијских супстанци или виртуелне реалности, жеља да се побиједи безнађе… само су врх леденог бријега невоља садашњих родитеља.

    Њима треба свеколика помоћ. Прије свега, неко би морао да чује њихов обједињени глас, а онда и да ствара мрежу друштвених институција која је неопходна у постојећим приликама. Али, на овим нашим просторима, независно од политичких гарнитура, овај нужни посао чини се није ни започет.

    На који други начин можемо да бринемо о својој дјеци?

    Новцем?

    Количином довољном да се „дјеца не муче и не морају да раде“. За већину прихватљиво, за мањину примјењиво, ово ипак није никакво рјешење. Прецизније, ово је несумњив рецепт за катастрофу. Кинеска пословица каже да ниједно богатство није преживјело трећу генерацију. Што дједа стекне, син начне, а унук докусури. Американци, највећи колективни зависници о долару, одавно су схватили да „са новцем није толико добро, колико је лоше без њега“.

    Других могућности је веома мало. Због пљачкашке (злочиначке) приватизације и тек започете реиндустријализације, наша младост може да користи само ефекте визне либерализације. Они заиста и одлазе у забрињавајућем броју, рађајући у нашим срцима сумњу да ли ће се икада вратити и да ли ћемо их тада препознати.

    Ову је мрачну тему потребно освјетлити лијепом причом. Њени су актери отац и два сина. Њихова имена су позната нашој најширој јавности па ће бити прећутана како би прича задржала универзални карактер. Отац је као четрнаестогодишњи дјечак ступио у редове ослободилачке Црвене армије и у униформи и наоружан дошао до граница ондашње Југославије. Истина, црвеноармејци су га више држали за маскоту неголи за саборца, али он је свој вијек провео у неприкосновеном статусу ослободиоца.

    Ипак, његов највећи успјех је био у односу са синовима који су створили здраве и срећне породице, изградивши сваки бриљантну каријеру. Успјех је био у томе да су се њих тројица међусобно обраћала један другоме са истом титулом — „буразеру“. Буразери су били сложни и у свему равноправни. То је била њихова одлука, супротна уобичајеној већини.

    Како је породица расла и материјално јачала, на ред је дошла и куповина нових некретнина. Буразери су били сложни у одлуци шта да се купи, али је зашкрипало у новчаном доприносу сваког од њих. Шалећи се, један од синова се обратио оцу ријечима: „Буразеру, ти би могао поред великих ријечи да се мало више испружиш у парама…“. „Е, синови моји“, прекршио је отац договор о „буразерству“, „ја сам дао највећи допринос нашем данашњем богатству. Дао сам вам часно име и нисам вам оставио ни динар дуга. Џабе би биле све ваше данашње паре да је било супротно“.

    Буразери су у слози и разумијевању трговали, и ту и све наредне некретнине.

    Ваљало би се потрудити да међу нама буде што више буразера различитих генерација, исте породице и истог народа. Онда бисмо лакше поднијели терет дугова које је овај нараштај оставио за исплату наредном. А дужни смо, да те бог сачува.

    А, што се тиче часног имена, ствари још нису коначно ријешене, али ни потпуно изгубљене. Можда је прави испит предвиђен за наш колективни одговор на искушења везана за Косово и Метохију. Ако заиста мислимо добро својој дјеци, ајде да их овдје не узимамо као изговор са сопствено (не)чињење. Неће бити лако, али неће бити ни први пут. Сви смо ми дјеца наших родитеља који су живјели и радили, стварали и губили, у приликама често много тежим од садашњих. Многи од нас се поносе њиховим дјелима и животима.

    Надати се да ће и наши потомци слично мислити о нама. Али, то ће прије свега зависити од нас самих и наших дјела.

    Тагови:
    Момир Булатовић, Косово, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога