Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Новинaрка Љиљана Смајловић

    Хуманитарне и друге лажи: Како смо поново постали лаковерни

    © Sputnik / Дејан Симић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Љиљана Смајловић
    615814

    Слободно ми се ругајте, али ја сам једна од оних који су пре двадесет година били чврсто уверени да више ништа и више никада неће бити исто. Да ћемо бити другачији људи и другачија земља.

    Ово је објавила новинар Љиљана Смајловић у колумни у „Недељнику“ коју преносимо у целости:

    2000. сам била уверена да ми пад Милошевића даје за право. Нисмо звали НАТО тенкове да га руше, само смо били бесни што је покушао да нам украде гласове. На улице смо изашли тек кад смо се на биралиштима уверили да смо већина ми, а не он.

    Знам да глупо звучи, али први ме разуверио Горан Свилановић. Говорим о министру спољних послова који је на захтев Запада протерао ирачке дипломате из Југославије уочи америчког напада на Ирак, што ни Немци ни Швеђани тада нису хтели да ураде. Не знам колико су уопште морали да га притискају из Вашингтона. А ја сам до тог часа била тврдо уверена да смо постали нација која неће на западни миг протеривати људе који немају где да иду, јер ће им домовину сваког часа бомбардовати.

    После се барем нисам чудила када је Горан Свилановић одмах по истеку министарског мандата потписао неки међународни план, по ком је Косово морало што пре и са српским пристанком постати независна и суверена држава. Док је био на нашем платном списку као шеф дипломатије, причао је нешто сасвим друго. После ме није изненадило што је направио каријеру у западним безбедносним круговима. Колико знам, званични Београд се није бунио. 

    Нисам се чудила ни када је Вук Драшковић по истеку мандата министра спољних послова променио мишљење о независном Косову и чланству у НАТО. Али сам зато и данас захвална Вуку Јеремићу што макар није наставио њиховим стопама.

    Ја сам, ето, живела у заблуди да нас незаконито и нелегитимно бомбардовање чини посебним. Да ми боље разумемо неправду, и домаћу и међународну. Да смо по том страдању бољи људи, да нас краси нека посебна морална имагинација, која измиче народима који су пристали уз већу силу и већу неправду.

    Сећам се ноћи када су детонације разбиле прозоре у дедињском дому једне наше познате боркиње за људска права. Смејала сам се заједно са пријатељем који ми је препричавао како је, на питање како се наредног јутра осећала, одговорила: Денацификовано.

    После се, дабоме, испоставило да нам ни смех није био заједнички. Она је наставила да деконтаминира и денацификује, а ја сам наставила залудно да објашњавам да ми нисмо нацисти, иако су нас бомбардовали као геноцидне манијаке, да је бомбардовање било противно међународном праву. Без обзира на то што су у моралном строју НАТО-а корачали и Вацлав Хавел и многи други значајни и извикани писци, интелектуалци и тобожњи хуманисти. И наши међу њима.

    Сад више не могу ни да се сетим одакле ми та погрешна идеја, да неправда човека чини бољим и праведнијим. Да си у праву самим тим што си постао жртва јачег и већег од себе? Зар се нисам на сопственој кожи давно пре бомбардовања уверила да је неки рат „грађански“ по томе што су у њему сви у праву: и они који из својих разлога хоће да остану у Југославији, и они који из ње хоће да изађу.

    У оно време пре двадесет година била сам део неке велике, лабаве конфедерације у Београду, у којој смо се налазили ми који никад пре тога нисмо мрзели Америку, који смо хтели слободу штампе и слободне изборе и све оно за шта су на Западу тврдили да су њихове, „западне вредности“. Знам да је добар део нас мислио да је то све једна велика грешка, један ужасни неспоразум, акцидент.

    У међувремену смо сви изгубили ту лаковерност, коју у социјализму нисмо ни имали. Наш је народ штампу увек морао да чита између редова. Као и политичаре, уосталом, па је постао веома промућуран. Јер ако си хтео да видиш даље од пропаганде, морао си сам да мућнеш главом. Радујем се кад видим да овде више нико осим НАТО лобиста није лаковеран. Нико не верује у хуманитарне и друге лажи, сви знају како је дошло до хаварије струје у Венецуели, нико није прогутао званичну верзију агресора из Ирака, Либије, Сирије…

    Али код куће? Као да ништа нисмо научили. Примиче се двадесет година бомбардовања Радио Телевизије Србије, а неке моје колеге ових дана објашњавају да нико силом не би ни упадао у Абердареву прошлог викенда, само да та телевизија поштено извештава, да је то прави јавни сервис. Што се и не разликује превише од апологетике оног НАТО портпарола 1999.

    Откуд та лаковерност? Наше колеге не би постали мета нечијих политичких амбиција, само да су били добри? Па ко у то може да верује? Не би веровали ни „независни“ новинари да се тај аргумент постави на главу и примени на њих. Да им кажемо: да ви нешто ваљате, имали бисте много читалаца и много пара, читало би вас барем онолико људи колико вас је читало у Милошевићево време, не бисте скакали једино у очима својих донатора. А сви Срби би гласали против власти.

    То је, по мени, безвредан аргумент. Али је ли мање или више одвратан од оног који се ових дана весело користи против РТС-а? И који се заправо своди на, да, ми смо против насиља. Али да су са РТС-а заслужили, заслужили су… 

     

    Тагови:
    Љиљана Смајловић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога