Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић: Тешко је остварити сарадњу и измакнути се од долара, када је сваки компјутер сваке банке калибриран на долар

    Држава дефинитивно „зарибала“: Шта тачно слави Милова Црна Гора

    © Sputnik / Дејан Симић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    3862

    Прослава тринаесте по реду годишњице независности Црне Горе протекла је у суморној атмосфери и са необично мало државне помпе. Да ли је разлог у малерозном броју 13, или се ради о нужности у овој и оваквој државној творевини?

    Сујевјерје везано уз баксузлук броја 13 ваља оставити по страни. Још од самог референдума и проглашења државне самосталности, Црна Гора је била оштро подијељена између два готово изједначена табора: оних који су били за државну самосталност и присталица наставка државног заједништва са Србијом. Начин на који је тада била обезбијеђена већина на непосредном изјашњавању грађана био је и остао сумњив великом броју Црногораца, али и непристрасних посматрача. Упркос свему, одлука је била прихваћена и, што је била и највећа њена добит, постала је државна реалност на миран начин и без озбиљнијих сукоба.

    Године које су наилазиле била су прилика да та, стварна или набијеђена већина пружи руку помирења и докаже исправност својих залагања. То је значило обавезу те и тако формиране власти да ради на демократском развоју и преображају државе за коју су преузели потпуну и неподијељену одговорност. То је значило и обавезу да се обећања о економском процвату обистине и допунски одобровоље све сумњичавце у овај пројект.

    Паметна власт би у тадашњим приликама са посебном пажњом приступила Србима из Црне Горе. Не само због њихове бројности и утемељености у црногорском државном бићу, већ и због реалности да су они тада постали највећи губитници овакве одлуке „већине“ осталих грађана Црне Горе.

    Нажалост, Црна Гора нема паметну власт. Мило Ђукановић је стао на чело некадашње убједљиве мањине која се, под именом монтенегринства, напрасно, а испразно прогласила већином. Годинама и све нескривеније у Црној Гори се прогањало српство. Од њене сопствене историје и традиције, до права на слободно изражавање (српске) етничке припадности, прогона Српске православне цркве, све до недавне срамне пресуде групи од 14 људи, међу којима су и два неспорна лидера српских политичких партија у Црној Гори.

    Када је званична Црна Гора постала чланица НАТО-а, а посебно када је прије тога признала лажну државу Косово, то је било урађено са пуном свијешћу да је огромна већина (по њиховом признању чак осамдесет одсто) грађана била против. Али, са Вашингтоном и Бриселом за леђима и бројним лукративним пословима за своје приватне фирме, „господари“ Црне Горе су исказали несумњив презир према сопственом народу и отворили су готово све фронтове са њим.

    И шта ту има да се слави?

    У пригодној честитки, са нападним симболима моћи (застава, одијело, баснословно скуп сат…) Мило Ђукановић је своју државу описао ријечима да је она „важан фактор регионалне стабилности, уважена чланица НАТО алијансе, на прагу чланства ЕУ, држава која је регионални лидер у развоју економије“.

    Црна Гора је најмлађа чланица НАТО-а, па је донекле разумљиво да њен предсједник не зна како се тачно назива организација у којој је она „уважена чланица“, ваљда неће требати много времена да научи да је у називу НАТО-а већ уграђена ријеч „алијанса“. Могуће му је опростити и што „прагом“ сматра нешто ће се, можда, догодити (а сигурније је да неће) тек након шест година, али је недопустива увреда за остале европске државе и посебно за здрав разум када он о Црној Гори говори као о „лидеру у развоју економије“.

    Европски статистички завод (ЕУРОСТАТ) је у извјештају за 2009. годину Црну Гору, као младу самосталну државу, оцијенио као једну од најсиромашнијих у Европи. Девет година касније, у прошлогодишњем извјештају, поновљена је иста формулација. Ту се и утврђује да је куповна моћ црногорских грађана мања од половине куповне моћи европског просјека.

    Невладина хуманитарна организација „Банка хране“ у Црној Гори је, у прошлогодишњем извјештају, показала да чак 60 одсто грађана живи испод границе апсолутног сиромаштва. Сабрали су суморне бројеве: 98 хиљада запослених (54 одсто укупног броја) прима мање од 250 евра мјесечно; 68 хиљада пензионера има пензију мању од 250 евра; 50 хиљада је незапослених, а око 160 хиљада пунољетних радно способних становника није запослено, не студира нити се на бироу рада води као незапослено. Закључују: „… Долазимо до једноставне, али фрапантне рачунице да у Црној Гори живи око 376 хиљада људи који имају мјесечне приходе од нула до 250 евра“.

    Лидерски, ван сваке сумње

    На почетку обновљене државне самосталности, Црна Гора је имала јавни дуг од 700 милиона евра. Тринаест година касније он износи 4,6 милијарди, што је пораст од 327 одсто. Црногорски БДП, у истом времену, порастао је за 130 одсто, у шта се мора укалкулисати и домаћа инфлација (од четрдесет одсто кумулативно) изражена у еврима. Тек мањи дио јавног дуга је био употребљен за капиталне инвестиције. Први крак ауто-пута „из нигдје ни у шта“ (лондонски „Гардијан“), коштао је „тек“ пет стотина милиона евра. Сви остали кредити су се користили за текућу потрошњу државе.

    Након тринаест година, Црна Гора схваћена као машина којом управља Мило Ђукановић а путању одређује Вашингтон, дефинитивно је „зарибала“. Нема више погонског горива, а мјењач се заглавио. Парализа се очитује у томе што сви знају да се са Милом и свим оним што он представља не може напријед, а да је ход уназад немогућа мисија за њега и његове сљедбенике. Парализа је и у томе што нико поуздано не може да зна шта слиједи.

    Тагови:
    Момир Булатовић, Црна Гора, регион
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога