Слушајте Sputnik
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    1226
    Пратите нас

    Политичка ситуација у Судану измиче контроли — најмање 30 људи је погинуло, а много више их је рањено у пуцњави која се у понедељак ујутро догодила у главном граду Картуму, након што су снаге безбедности упале у камп демонстраната, који се месецима боре за успостављање цивилне власти.

    Камп је постао жариште суданског протестног покрета, након што је почетком априла са власти збачен Омар ел Башир, а прелазну управу преузела војска. Војска је тада прогласила ванредно стање и објавила распуштање Националне скупштине, локалних органа власти и суспензију Устава.

    Војно веће требало би да током две године надгледа транзицију власти, али демонстранти су одбили да се повинују одлукама војске и од тада трају свакодневне демонстрације праћене сукобима војске и демонстраната.

    Некада највећа афричка земља се од окончања дугогодишњег грађанског рата и проглашења независности Јужног Судана 2011. године суочава са тешком економском кризом. Судан је под влашћу Омара ел Башира, који је владао од 1989. године, прошла кроз тешке политичке и економске кризе.

    САД су деведесетих година прошлог века ставиле Судан на листу терористичких држава, а чак су и бомбардовале околину Картума. Сукоби у провинцији Дарфуру, где су провладине милиције вршиле масакре над немуслиманским становништвом узроковале су међународну изолацију Башировог режима и оптужницу за геноцид пред међународним кривичним судом.

    Поврх свега, губитак Јужног Судана однео је Картуму богате приходе од нафте, што је довело до тешке економске кризе.

    Почетак „побуне“ у Судану био је зачетак новог Арапског пролећа, каже за Спутњик дугогодишњи дописник Танјуга из Африке Драган Милосављевић и додаје да је реч о последњем покушају тзв. „мочваре“ (америчке дубоке државе) да узнемири председника Доналда Трампа.

    Међутим, покушај државног удара само је половично успешан, јер су Кина и Русија настојале да сачувају постојећи нафтовод, који креће из Јужног Судана.

    „То је још једна енергетска битка која се води између старе америчке администрације и, условно речено, тројке коју чине Путин, Си и Трамп, али се то још не види довољно због разних ’бенгалских ватри‘ које се пале са стране. У суштини је реч о покушају ’дубоке државе‘ да омете Трампа, коме Кина и Русија ’држе леђа‘“, сматра Милосављевић.

    Као и у случају Арапског пролећа, реч је о „диригованим демонстрацијама“ и питање је да ли су њихови учесници свесни или не улоге „зомбија“ коју би требало да одиграју, оцењује наш саговорник.

    А све те, наводне, демократске побуне, борбе и промене увек су у функцији односа снага у свету у том тренутку. Тако је и Мугабе морао да оде уз претходне консултације великих сила, као и низ других диктатора чији политички век траје зависно од политичког односа снага.

    „Људи који се укључују у такве демонстрације, а тако је било и током Арапског пролећа, жртве су кампања преко друштвених мрежа и врло често не знају шта им је права позадина. Иста ствар је и у Судану — прича се о више демократије, али је реч о томе да ли ће неко зауставити кинеску нафту која долази са југа и искрцава се на северу Судана“, објашњава Милосављевић.

    Према његовим речима, војска Судана је у априлу преузела власт и склонила дотадашњег диктатора само зато да би све остало исто, а не да би дошло до коренитих промена како су то тражили демонстранти.

    У случају промена, на власт би дошла гарнитура која би била против интереса Кине, Русије и, условно речено, нове америчке администрације. Као и у другим деловима света, на терену се води рат између бивше и актуелне америчке администрације, а људи који учествују у демонстрацијама су жртве лажираних покрета, који се у ствари боре за интересе корпорација.

    У случају да војска не успе да разбије демонстрације, то би значило да је друга страна толико ојачала да је спремна да преузме власт.

    Међутим, сличан сценарио није успео у Венецуели, где је, како каже Милосављевић, млађани човек (Гваидо) требало да предузме власт, али су онда Кина и Русија залегле за Мадура због неколико стотина милијарди долара које су инвестирале.

    „Сад ће се та тројка договарати и питање је да ли ће Венецуела припасти Америци, а Америка исплатити Русију и Кину за оно што су инвестирале, или ће се наћи некакво друго решење. Међутим, важна је суштина, а то је да се тргује, тргује и тргује, што је боље него да се ратује. У време Клинтоновиих били смо на самој ивици армагедона, сада се тргује, а остало су само ’бенгалске ватре‘“, закључује наш саговорник.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    афричко пролеће, војни удар, државни удар, демонстрације, пуч, Омар ал Башир, Драган Милосављевић, Хуан Гваидо, Си Ђинпинг, Доналд Трамп, Николас Мадуро, Владимир Путин, Судан, Јужни Судан, Венецуела, Кина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога